Jutro je bilo sumorno. Depresija se uvukla u ljude, zbog Bože. Kiša je rominjala, kapi su tapkale po šatorskim krilima, voda se cijedila niz rub i namakala rovove. Pekinezer je bio ljut. Vikao je na Bega i Beru, spominjao disciplinu, zapovjedni kadar, okrivljavao samovolju pojedinca i stalno ponavljao da ne zna kako će objasniti stožeru smrt i ranjavanje njegovih boraca. Beg nije ni pokušavao ulaziti u dijaloge s Pekinezerom. Bero je samo rekao da je to bilo za očekivati, jer smo u ratnom području i to nam je sada posao. Stožer bi morao znati da su žrtve neizbježne.
»Sad je najvažnije sačuvati moral vojnika i prevesti ranjenike i mrtvo tijelo našeg Bože u Zagreb. To je najvažnije.«
»Organizirat ćemo hitan prijevoz. Tko će htjeti na Božin sprovod nek’ se javi tebi, Bero.« – odgovori Pekinezer.

U tome su neki vidjeli priliku da odu s Dva jelena zauvijek. Bilo je ljudi koji su na riječima jaki, ali u srcu slabići. I takvi su nakon tri dana ratovanja doživjeli slom živaca. Pod izlikom posljednjeg ispraćaja, ponadali su se domoći Zagreba i tamo ostati, daleko od strahota i razaranja. Sjedio sam u rovu i zamišljeno buljio u šumu. Razmišljao sam o tome kako čovjek može biti naivan i glup kad ga srce povede. Možeš oženiti krivu ženu, možeš napraviti curi dijete, možeš ukrasti na poslu stvar, pa dobiti otkaz, možeš se prijaviti u rat i izgubiti glavu i još tisuću stvari koje se rade srcem, a ne glavom. Ali, jednu stvar sam znao sigurno. Kad sam već toliko glup da sam došao ovdje i kad sam već toliko glup da ću poginuti za neke političare i guzonje koji s torbama čekaju na razvoj situacije i gledaju prema Austriji, neću biti pizda i ostaviti iste tikvane poput mene u nevolji. Ipak smo mi braća po oružju, ipak vjerujemo jedan drugome, iako nismo nikad prije bili zajedno, i čovjek ne može tek tako prijeći preko nekih granica ponašanja i morala.

Pogledah prema Bobi. Mladić koji bi mogao ganjati cure po Zagrebu, sjedi u rovu, prljav, smrdljiv, masne kose, prljavih ruku i nožićem kopa po mesnom naresku. Pajo, biznismen, ostavio je posao ženi, firma mu može propasti, porez će morati platiti bez obzira radio ili ne, prihodi slabi, stoji naslonjen na drvo i broji metke. Pero, koji je zaposlen kod privatnika, ne zna hoće li ga posao čekati kad se vrati. I mnogi drugi, koji su ovdje došli, došli su srcem, a ne glavom. Jer, da su mislili, bili bi u kafiću, pili kavu i razglabali o linijama obrane i gdje treba udariti po mrskom im neprijatelju. Poslije bi uredno sjeli pred televizor, zgražali se na vijesti iz zemlje, pojeli večeru, legli u krevet, pofukali ženicu u nacionalnom zanosu pravljenja malih Hrvata i mirno zaspali.

Potresla me Božina smrt. Zato sam toliko i razmišljao. Da bih prekinuo crne misli ustadoh iz rova i prošetah do vatrice. Kiša je kapala i skoro je ugasila. Nabacah par grančica da se malo razbukti i čučnem kraj nje.
»Dečkovi, evo novinarke!« – netko viknu.

Prilazila nam je djevojka u pratnji dva gardista i čovjeka zaduženog za snimanje. Bero je predstavi:
»Ovo je Zorica. Radi za list Slobodna Hrvatska i došla je popričati s vama.«
»Samo popričati?« – dobaci Pajo. Zorica se nasmiješila i pripremila mikrofon. Ogledala se oko sebe i primjetivši rovove upitala:
»Zar spavate u ovom rovu? Rov je strahovito uzak, obložen tankom dekicom.«
»Spavamo, i to trojica!« – uzviknu Bobo.

»I ti bi stala.« – doda Pajo. Zorica se ponovno nasmija, ali sad joj je već bilo neugodno.
»Hoćete kavu?« – upita Mile. Klimnula je glavom i čučnula kraj vatre. Dečki su imali nasmiješena lica. Dovoljno je bilo da vide žensko i budu sretni i ponosni, jer, novine su došle u vukojebinu. Razvezali su se o svemu i svačemu, spomenuli Božu i ranjene, toliko su toga imali reći, ali Zorica nije mogla dugo ostati. Gardist u pratnji, Željko, požurivao ju je zbog poznatih razloga. Šutljivi čovjek s kamerom skupio nas je oko vatre i uslikao.
Kada je Zorica otišla, sve je polako utihnulo. Dečki su se vratili svojim mislima, svatko se uvukao pod svoju kožu, čekajući da još jedan dan prođe. Negdje oko podneva dojurio je Pero i rekao mi da su uspjeli u hotelu osigurati termalnu vodu u blatnim bazenima.
»Možeš se ić’ oprat’, jebote!« – viknuo je. I mirisao.

»Ti se već jesi!« – uzviknuh.
»Jebote, koji užitak!« – uzdahne Pero.
Dogovorili smo brzinsko pranje po smjenama. Do mraka je ostalo šest sati, pa je prva polovica odmah krenula na kupanje, a druga će kad se ovi vrate.
»Kad ćeš ti?« – upita Pero.
»Ja ću s drugom.« – odgovorih.
»Pokupit ću te ja, pa ćeš moć’ duže ostat’. Vratim te s večerom!« – došapne mi i namignu.
Ne znam što mu je to trebalo značiti.

Banja Topusko i lovci na glave
Izašao sam iz džipa. Spram šumetine na Dva jelena, Topusko je izgledalo kao velegrad. Hotel je bio najljepši na svijetu. Pero je parkirao i iskočio iz vozila.
»Ideš?« – upita.
»Gdje su ranjeni?« – mislio sam na Babeca i Pruđanca.
»Tam’ dolje, u prizemlju. Bandažirani k’o mumije. Jedva čekaju da se organizira transport za Zagabriju.«
Svratili smo do njih. Pruđanac se nasmijao. Noga je bila dobro, neće ostati bez nje, samo će imati malu rupu u njoj. Babec nije bio dobro. Nije vidio ništa. Pogodak u glavu odnio mu je vid. Bespovratno. I još uvijek je bio u šoku te nismo previše pričali.
Pero mahnu rukom i reče da mi se voda hladi. Pozdravio sam dečke i rekao da se vidimo u Zagrebu. Optimizam uvijek pali kod ranjenika. I obrnuto.
U hotelu je vladao mir. Ono malo ljudi što je održavalo hotel razišlo se kućama. Ostao je domar Jerko, koji je velikodušno točio vodu u omanji bazen. »To ti je voda koja liječi. Puna je minerala, dolazi ravno iz zemlje i ljudi su ovdje dolazili samo zbog nje. I blata. Ali mislim da je tebi potrebnija voda.« Nasmijao se i dao mi ručnike.
»Ajde, uživaj dok možeš.« – reče i ode.

Skinuo sam sve sa sebe, bacio u kut, i onako gol ušao u bazen. Voda je bila topla i naježio sam se od miline. Legao sam i opustio se. Svaki mišić, svaki živac moga tijela osjećao je ljekoviti učinak tog termalnog izvora. Otapao sam se nekih desetak minuta u miru i tišini, a onda uzeo sapun i dobro se natrljao. Pokušavao sam dohvatiti leđa, ali uvijek sam bio za malo kratak da dohvatim sve. Pa, rekoh sebi, nešto mora ostati prljavo, da se ne ureknem i onako mirišljav postanem mamac za čede.

»Gazda, jebote, jesi se utopio!« – netko viknu s vrata.
Na brzinu sam se ustao iz vode, obrisao i obukao. Ustanovih da mi pranje nije puno pomoglo jer sam navukao na sebe prljavu odjeću Pero je jedva dolazio do daha:
»Daj požuri. Pada mrak, a tamo gore se sprema frka! Uspjeli smo upogoniti agregat pa sam napunio Motorole. Mile se već javio da mine padaju i da očekuju ludu noć. Izgleda da im je dopizdilo da ih rokamo pa se ‘oće pokazati!«
»A jebiga, idemo onda.«
Džip je jurio uskim poljski putem, opasno se zanosio u zavojima, a Pero je uporno dodavao gas. Otkako smo krenuli iz Topuskog s brda se čula pucnjava. Šutjeli smo i nadali se da je za sada sve pod kontrolom. Noć još nije pala i vidljivost je bila dobra. Na jednom usponu, Pero malo uspori kako bi promijenio brzinu.
U trenutku kad je htio dodati gas nešto probi prednje staklo džipa koje se rasprsnu u komadiće. Naglo je zakočio tako da se džip poprečio na putu, a obojica iskočismo iz njega u sekundi. Pero zalegne u travu s jedne strane džipa, a ja s druge.
»Kaj je to bilo?« – viknu.
»Snajper!« – odvratih.
»Jesi dobro?«
»Jesam! Ti?!«
»Okej!«
»Jel ga vidiš?«
»Ne! Ti?«
»Ne! Negdje se zavukao.«
Promatrao sam okoliš. Na nekih petsto metara bila je nekakva srušena kuća, izgorjelog krova i prozora. Vrata su bila poluotvorena.
»Kuća?!« – viknuh Peri.
»Moguće!« – odvrati.
»Misliš da je sam?«
»Ne znam.«
Ležali smo u travi. Gad nije pucao. Čekao je da se pojavimo. Tako smo mogli satima biti prikovani na jednom mjestu. Snajperisti su bili poznati po strpljenju. Čekali su da žrtvi popusti strpljenje i da je uhvati strah, ili da pomisli kako nema više opasnosti i onda – Bum, ode glava. Gad se zavukao na naš teritorij. Zaobišao je Gređane i Dva jelena, spustio se do poljskog puta i bit će ovdje do mraka. Kad se mrak spusti, polako će odšetati među svoje. Sa položaja se čula sporadična pucnjava. Znači da nije bilo direktnog napada već same provokacije.

»Čekamo mrak ili da maknemo mrcinu?« – upitah.
»Maknimo mrcinu!« – odvrati Pero.
»Ti ili ja?«
»Jedan mamac, drugi lovac.«
»Lovac. Idem.«

Pero zapuca u smjeru kuće. Dotle sam otpuzao desno od džipa nekih dvadesetak metara i pod pravim kutem skrenuo prema kući. Pero je povremeno otvarao vatru. Snajper se nije javljao. Puzio sam kroz visoku travu gledajući u pravcu kuće. Vidio sam samo njen gornji, izgorjeli dio. Nadao sam se da mu Pero odvlači pažnju pucanjem i da me ne čeka da izvirim iz trave. Kuća se činila kilometrima daleko. Morao sam se polako šuljati kako ne bih odao svoj položaj. Kalja mi je otežavala šuljanje jer je zapinjala kundakom za travu i pravila buku. Zato je prebacih preko leđa, zategnem remen da se ne mrda i uzmem Zbroju. Lagano otkočih i repetirah, nježno vraćajući cijev u prvi položaj. Pero je ponovo opalio. Tada začujem jedan jaki prasak. Bila je to M 48, puška zvana Tanđara, najvjerojatnije s optikom. Ništa nije bilo bolje od stare tanđare u rukama profesionalca. Zato nas je i pogodio na gotovo pola kilometra. Gad je još bio u kući i Pero ga je navukao da opali. Sada je trebalo samo doći do njega i iznenaditi ga. Ostalo je još dosta za puzati, a sumrak se polako navlačio nad zemljom. Mislio sam da treba požuriti te malo pojačah tempo. Vrh kuće bio je sve bliže. Kad sam stigao na nekih pedeset metara od nje, ponovno skrenuh u stranu, kako bih mu došao s leđa. Očekivao je nekoga sprijeda, kao što bih i ja. Zato mi se ta opcija učinila pametnijim izborom. Pero je opet malo zapucao i čuh metke kako fijuču zrakom.

I ponovo tanđara opali. Bio je uvjeren da nas drži u šahu. Nije računao na lovca. Sad sam bio jako blizu kuće, vidio sam njen bočni zid. Sa zadnje strane nije bilo prolaza, samo ono što je ostalo od prozora. Polako sam se došuljao do kuće i prislonio leđa uza zid. Nije se čulo ništa iznutra. Pomislih kako bi bilo dobro da Pero malo zapuca. Pero mi je čitao misli i opali još jedan kratki rafal. Metci su prozviždali negdje visoko, iznad kuće. Provirih kroz prozor i ugledah čovjeka kako sjedi u stolici, a tanđara stoji na nogarima sličnim onim koje su koristili fotografi kod slikanja za osobne iskaznice. Gad je narihtao snajper i čeka da mu netko uleti na nišan. I onda samo okine. Prozor je bio preuzak da uletim kroz njega. Da idem na vrata, bilo bi riskantno. Ostalo mi je jedino da uperim pištolj u čovjeka i viknem:
»Ne mrdaj! Makni se od puške!«
Gad se naglo trznuo. Vjerujem da mu je srce u tom trenutku bilo u petama.
»Diži se! Brzo!«
Čovjek ustade. Nije imao kapu ni uniformu. Bio je obučen u svakodnevnu odjeću; hlače, košulja, cipele na nogama, kao da je došao s polja.
»Okreni se… Polako!!!!«
Čovjek se lagano okrenuo s rukama u zraku. U mraku prostorije nisam mu razabirao lice.
»Priđi bliže prozoru!« – naredih, čvrsto stišćući Zbroju objema rukama.
Čovjek krene korak po korak prema meni, spuštajući ruke do pojasa.
»Diži ruke u zrak! Pucat ću!« – upozorih ga.
Ruke mu brzo poletješe u zrak.
»Nemoj, boga ti…« – prošapta.
»Ma što nemoj! Jebem ti mater, ubio si me skoro, a sad nemoj!«
»Nemoj, djeteta ti…« – opet će čovjek, prilazeći bliže prozoru. Razabrao sam mu lice. Čovjek je bio oko četrdeset godina star, prosijed, i nije izgledao kao vojnik već više kao seljak.
»Pero!!« – viknuh. »Dolazi!«
»Ne deri se. Tu sam.« – reče Pero, otvorivši vrata kuće.
»A, tu si, ptico…« – nasmija se – »Popušio si foru, ha?«

Kako ga je Pero držao na nišanu, obiđoh kuću i uđoh u prostoriju. Čovjek je klečao na podu, s rukama na glavi. Pero ga je držao na nišanu.
»Kaj ćemo sad s tobom, ha?« – upita ga. Čovjek pogleda u Peru, pa u mene.
»Nemoj, druže, djeteta ti, nemoj ruke zakrvavit…«
»A ti?! Da si nas ubio, tvoje ruke ne bi bile krvave?« – uzviknuh, podižući Zbroju.
»Sad ću te ukokati k’o psa, mater ti jebem četničku! Vidi me kakav sam, usran, prljav, mokar! Pola kilometra puzim k’o glista zbog tebe! Trebao si o tome razmišljati prije!«

»Nemoj, komandante, bio sam lud i glup! Mislio sam da ću da dobijem pare…«
»Kakve pare?« – začudi se Pero – »Pričaj dok možeš!«
»Pa, one pare… Dvajst hiljada maraka po glavi. Mnogo je to para…«
»U, jebote, lovac na glave…« – iznenađeno će Pero – »Pa, počašćeni smo, prika.«
»I ti si mislio dignuti lovu na nas dvojicu? Kako si uopće došao ovdje? Prošao si kroz naše redove. Kojim putem?«
Čovjek je spustio pogled. Ramena su mu se zatresla, jecao je.
»Ma, pričaj kad ti velim!« – viknuh, prislonivši mu pištolj na potiljak. Čovjek se trznuo, pogledao me i rekao:
»Nemoj, komandante, nemoj radi kćeri moje…«

Zastao sam. Gledao sam čovjeka u oči i spustio pištolj. Hladan znoj mi oblije lice.
»Koje kćeri, prika?« – viknu Pero.
Čovjek ponovno pogleda mene, pa Peru.
»Nataša… je moja kćer.«
»Isuse Bože!« – uzviknu Pero i uhvati se za glavu.
»Jel ona zna da si tu?« – upitah ga – »Iskreno?!«
Čovjek odmahne glavom.
»Ne zna, komandante, nikad vam to ne bi učinila! Čuo sam onu vijest na radiju i pomislio… Ma, gdje mi je bila pamet?! ….Kako bi nam ti novci dobro došli, da odemo odavde, daleko od rata, u Njemačku. Gdje mi je bila pamet, komandante?«
Želudac mi se grčio. U glavi košmar. Prislonih pištolj na čelo i osjetih njegov hladni metal.

»Kaj ćemo s njim?« – upita Pero, primjetivši da se borim sam sa sobom.
»Nemojte, braćo, nemojte da me imate na savjesti…«
»Šuti! Šuti i ne reci više ništa!« – viknuh, ponovo uperivši pištolj u njegovo lice.
Spustio je pogled i zajecao.
»Pero…«
»Da, reci.«
»Pustit ćemo ga…«
Čovjek podigne pogled. U očima mu zaiskri tračak nade.
»Otići ćeš u mjesto i pokupiti porodicu. Ako vas sutra zateknemo tamo, predat ćemo te zapovjedniku Čerovcu i on nek’ ti sudi.«
»Hvala ti, komandante, hvala…Dobar si čovjek… dobar…« – zajeca Natašin otac i pokuša me uhvatiti za ruku. Naglo sam se trznuo i odmaknuo od njega s gađenjem.
»Bježi sad!«

Brzo je ustao i krenuo prema vratima. Osvrtao se u strahu da mu ne pucamo u leđa, no i Pero i ja stajasmo spuštena oružja. Tada istrči kroz vrata, ravno preko livade, koliko ga noge nose. Stajali smo u tišini, poput kipova. Onda Pero reče:
»Nemreš vjerovat’…«
»Idemo. Uzmi tanđaru.« – rekoh, pokazavši na pušku.

Trkom smo došli do džipa i uskoro smo jurili putem prema Dva jelena. Osjećao sam se grozno. Nikad prije nisam doživio slično iskustvo i bilo mi je grozno. Razmišljao sam do koje granice može čovjek ići, gdje je crta koja razdvaja dobro od zla. Briše li se ta crta u ovakva vremena kod svih ili samo onih labilnih, koji bi to učinili i u miru?

20 Responses to “RATNI MEMOARI: U visokoj travi – Topusko ’91. (8.dio) – U rovu na kavi”