Cigo je spavao kao zaklan. Prošao sam pokraj njega gledajući ga kako hrče. A hrkao je glasno. Moglo se čuti na kilometre da spava. Čudo jedno kako već nije došao pod nož. Zavalio sam se kraj njega u rov i puknuo ga po glavi.
»Spavaš, majmune!«
»Kaj? Kaj je bilo? Kaj ti ‘oćeš?« – zbunjeno se ogledavao po mraku, hvatajući pušku koja je bila u mojim rukama.
»Samo ti spavaj, majmune, dok ti netko ne udjeli vječne snove.« – rekoh.
»Pas mater, prevarilo me. Samo sam malo sklopio oko.«
»I to je dosta. Da je bio netko drugi, mog’o si bit’ pokojni.«
Vratio sam mu pušku. Čvrsto je prihvati u ruke i zagleda se u tminu.
»Nema noćas ništa.« – reče.
»Nema. Sigurno skupljaju hrabrost ili su im žene dale, pa se ne stignu igrati rata.«
»A di si ti bil?«
»Dolje, u banji.«
»Jesi se zbanjal?«
»Jesam.«
»A fino mirišiš.Bi se ja mogel sutra zbanjat?«
»Bi. Podsjeti me ujutro da te pustim.«
»A, kad si već tu, bi mogel još malo hrkat?«
»Ajde, hrči. Ja ionak nemrem spati.«

Cigo je mogao zaspati u sekundi, bez obzira na situaciju. Bio je totalno rasterećen svih misli. Ja nisam mogao. Mislio sam na kuću, obitelj, na događaje u Topuskom, na rat i na budućnost. Nisam imao pojma kako će se ovo završiti. Nisam znao ništa. Život se sveo na minute, sate i dane. Svaki dan zahvaliti Bogu da si živ. Možda jutro bude pametnije. Zagledao sam se u tminu. Crno pred očima, crno u duši. Tužno, da tužnije ne može biti. I onda shvatih da sam možda i previše domoljub. Mogao sam biti Hrvatina i doma, pred televizorom ili u kafiću. Mogao sam se busati u prsa na radnom mjestu i izvlačiti se na radnu obvezu. Mogao sam ostati doma do zadnjeg trena ili pobjeći u Njemačku ili Australiju. Ne, ja sam krenuo u borbu sa Golijatom. David bez praćke. David golih ruku. Pljuje po Golijatu. Udara ga po nožnom palcu. I Golijat se smije, zajebava dok mu ne dopizdi. I onda ga prasne šakom po glavi, zabije ga u zemljicu crnu i popiša se po njemu.

Ništa nas ovdje ne drži osim lude glave i hrabrog srca. Pa u Topusko nisam dolazio ni kad je bio mir, a kamoli ovako, usred raspada. Nisam ni znao gdje je. Pričala mi stara da je bila u toplicama, i to baš kad je puknul Černobil, pa zaradila neke lude simptome zračenja, raspao joj se kuk. I to je bilo sve kaj sam ja znal o Topuskom. I sad ovdje branim Hrvatsku. I sumnjam u to. Dani su prošli, svašta se dogodilo, ljudi su nervozni, municija ne dolazi, Čerovac je nestao bez traga, Pekinezer se zabio u stožer kao Hitler pred pad Berlina, i nitko, ama baš nitko, ne pita za nas. Nema veze sa vanjskim svijetom. Čini mi se kao da smo zaboravljeni, ili žrtvovani za neki viši cilj. Možda je tako bilo i dogovoreno. Ove ćemo prodati, prikazati kao žrtve četničkog terora. Kad ih sve lijepo pokolju, poslat ćemo slike u svijet,da se vidi što četnici rade u Hrvatskoj. A mene nije nitko pitao jel ja to hoću. A i nemam se što buniti. Sam sam to tražio.

I tako, sjedih u mraku, naslonjen na Kalju. Prebijah misli po glavi i sve mi se skupilo, grlo mi se stislo, a Cigo je hrkao i hrkao.
»Blago budalama.« – pomislih i odložih pušku.
»Danas će biti dovoljna i Zbroja.«
Hladnoća se zavlačila u kosti, košulja i prsluk više nisu bili dovoljni za hladne kolovoške noći, pa se stisnuh uz Cigu, a snovi se raspršiše kao balon od sapunice. Snovi da će sutra biti ljepši dan.

Raspad sistema

Jutro nije donijelo ništa dobra. Majcen je tražio hitan sastanak sa Čerovcem i Pekinezerom. Njegov 1. vod je odlučio otići i ostaviti položaj. Bero i Beg su, vrativši se iz Topuskog, ispripovijedali da tamo nema nikog od zapovjedništva i da se ništa ne može riješiti na brzinu.
»Jel se ti možeš još malo strpiti?« – upita Beg, onako ljutito šireći ruke i gestikulirajući poput nekog šizika.
»Moje ste kredite potrošili!« – viknu Majcen – »Ako do šest sati popodne ne dobijemo municiju i bombe, ak’ ni’ko ne dođe da nam veli kaj se događa i kakav nam je status, mi bumo otišli. Ravno u zapovjedništvo! A ak’ i tam’ ne bu niš’ riješeno, onda idemo doma.«
»A ne pitaš se kaj bu s nama?« – Beg je bio uporan – »Ne pitaš se hoće li ovi ljudi koji ostanu biti pobijeni zbog toga kaj ste vi otišli?«
»Pitam se zašto ti ljudi i dalje ovdje stoje kad su nas izdali?! Trebali bi se svi pokupiti i otići! Svi!« – odvrati Majcen.
»Ne znam za druge.« – reče Beg i okrene se prema ostalima.
»Želite li i vi otići?«
Pogledah svoje dečke. Imali su dobru volju otići iz ovih stopa. Ali nitko se nije javljao. U pogledu si im mogao prepoznati molbu da netko učini nešto i da se maknu sa ovog jebenog brda, što prije i što dalje.
»Ako netko ‘oće otići, ja mu neću braniti.« – rekoh.
»A ti?« – upita Beg.

Gledao sam ga u oči i mislio sam kriknuti: DA, odmah i sad, no usta su ostala zatvorena. Zavukao sam ruke u džepove širokih, maskirnih hlača, i odgovorio najsmirenije što sam mogao: »Ja ću biti ovdje dok je to potrebno. Kad budu išli svi, onda ću ići i ja.«
»Zašto? Kaj ti imaš od toga?« – viknu Majcen, iznenada shvativši da bi mogao ispasti kukavica u očima svojih dečki.
»Zato kaj sam ovdje došao svojevoljno. Ni’ko me nije tjerao u rat. Možda će vam ovo zvučati kao preseravanje, ali ovdje branimo svoj dom. Neću da mi pizdeki dođu pred vrata Zagreba, pa da moram familiju spašavati bježanjem u Mađariju. Ak’ ih treba zaustaviti, rađe ću to raditi u Topuskom neg’ u Sesvetama. Eto, zato.«
»Ma, idi u kurac i ti i tvoje filozofije! Nismo mi jebeni spasioci pa nam je dužnost spašavati ovaj komad vukojebine! Di su domaći? U Zagrebu i Sisku, zajebavaju se i žive od pomoći države . A ti , riskiraš život za tuđe kuće i tuđa imanja! Ma, vi svi niste normalni!« – vikao je Majcen, vidno iznerviran.

»Ja ne odustajem! Danas ide konvoj za Zagreb! Voze ranjene i Božu. Mi idemo s njima ako se ne pojavi Čerovac do 18 sati.«
»Ljudi, čuli ste, 1. vod odlazi. Tko misli da ovdje nema kaj tražiti i da je prevaren, može se priključiti. MI, koji ostajemo, snaći ćemo se dok ne dođe smjena.« – priopći Beg i pogleda u Beru – »Kak’o je kod tebe stanje?«
»Imamo istih problema. Ak’ se ovak’ nastavi, ostat ćemo na dva voda. A onda nek nam Bog pomogne.«
Pozvao sam dečke na stranu. Polijegali smo blizu rovova, hvatajući zaklon u slučaju da neka budala odluči malo kokati ustaše usred dana.
Hammer prošapta: »Šefe, ja bi doma. I buraz bi doma. Malo nam se zgadilo sve ovo.«
Pajo procijedi kroz zube: »A jeste pičkice… Malo se pucalo, malo smo zmazani, malo nam kruli u želucima i odma’ bi doma mamici na juhicu… Daj, ne seri. Meni je baš dobro, samo mi komadi fale. Nekak’ je slab izbor.«
»Mislim da bi mi morali ostat’ skupa. Nek Majcenovi idu. Ionak su za kurac. Još par dana pa će doći smjena i bumo otišli čiste savjesti. Nebu ni’ko pokazival prstom na mene i vikal da sam pobjeglica.« – ubaci se Cigo, premećući travku po ustima.
»Jeb’o mater ako ću ja otić’… Pa da me zatvore u Lepoglavu?! Bolje i ‘vako nego u čuzu!« – reče Seljo. Mile promrmlja: »Ja ti, sine, imam ovdje posla. Treba branit’ domovinu, sačuvat’ njeno blago i ništa ne prepustit’ četnicima.«
»U, jebote, kaj si domoljuban!« – viknu Pajo – »Otkud tol’ki proljev?«
»Sine, jes’ ti vidio kol’ko ima tehnike u onim kućama što ostanu prazne, gdje narod pobježe sa vrećicama, samo da spasi živu glavu?« – odvrati Mile.
»Pa, jesam. Ima toga.«
»E, vidiš, netko to treba sačuvat’. Spremit na sigurno, pa kad se narod vrati , da mu se nađe.«
»Ej, Mile, jel ti misliš čistit napuštene kuće? – upitah, ne vjerujući ušima.
»Nije to krađa, sine, to se zove ratni plijen. Bolje da uzmemo mi nego oni.«
»Mile, jebi ga, opet je to krađa. Mi nismo lešinari. Nemoj se s time zajebavat«.
»Ti brini svoju brigu, zapovjedniče, a ja ću svoju. Znaj samo da ću bit’ ovdje dok god treba, a što ću ja radit u slobodno vrijeme, nije tvoja briga. A sad će vam Mile napravit malo dinamita kako bi noćas mirno spavali.« – reče Mile i odšulja se do svog rova..

»E, jebiga, ovo stvarno odlazi sve u kurac.« – rekoh.
»Znači, naš vod ostaje. Baš dobro. Bilo bi šteta da se ova dobra ekipa rasturi prije završetka rata.« – nasmija se Pajo, paleći cigaretu svojim zippo upaljačem.
»Ostajemo, pa kud puklo da puklo. Nadajmo se samo da će nam netko doć’ u smjenu dok je još moguće.« – odgovorih mu, iako me stezalo u želucu i nisam bio baš presretan.
»Ne boj se, šefe, preživit ćemo mi i ovo sranje i još puno sranja.« – viknu Hammer. – »Evo i ja bum ostal, makar mi se ide doma. Ali, ak’ nejdete vi, nejdemo ni mi!«
»To, buraz, jebal mamu svoju!« – viknu mlađi Hammer i zaradi šamar .

Kako smo glumili Custera i 7. konjičku

Konvoj je prošao pored Dva jelena. Nije to bila dugačka kolona, tek nešto civila sa najnužnijim stvarima, naši ranjeni i pokojni Božo, Majcenov prvi vod hrabrih i odvažnih ustaša spremnih na krv i nož u nekoj lokalnoj zagrebačkoj birtiji, te Pekinezer.
Naravno, on je obećao da će se vratiti čim konvoj sigurno stigne do Pokupskog. Nismo baš bili sigurni u to, ali nismo baš previše ni marili. Bero je zamislio obranu Dva jelena kao u kaubojskim filmovima. Povući ćemo rovove u krug, prepustiti špicu lutkama od vreća za krumpir i starim kacigama, koje će glumiti naš prvi vod i čekati u tišini, nadajući se kako su čede dovoljno glupi da nasjednu na naš jeftini štos. U Gređanima je bilo lakše jer su ionako visili u kućama pa se tamo nije moglo razaznati da li je prazno ili puno. Kako je konvoj polako odmaknuo po poljskom putu i nestao u šumi, tako smo ubrzano kopali nove rovove bliže cesti prema Topuskom. Lijepo smo zaokružili položaj i stisnuli se kao morski krastavac na suhom. Nikome nije bilo do razgovora. Svatko je u svojim mislima bio negdje drugdje, daleko od ovog sumornog i deprimirajućeg brda.

Pero je stigao sa klopom i parkirao džip blizu mog rova. Izbacio je kante sa grahom i kašetu kruha na vlažnu zemlju. Prišao sam mu i potapšao ga po ramenu.
»Kaj ima novoga, stari?« – upitah.
»Mala je otišla sa starcima.« – reče kratko.
»Baš si ih vidio da odlaze?«
»Mmm… Da. Nešto su se natezali, stari je bio prilično živčan. Mislim da mala nije imala namjeru ostaviti Topusko.«
»Bolje je ovako.«
»Znaš da dolje nema više nikoga u zapovjedništvu?«
»Nemam pojma?!«
»Čerovac se nije vratio, a Pekinezer je otišao s konvojem. Ostala je straža, njih četvero i nešto mještana. Kuharice i osoblje hotela također planira otići. Kad oni svi krenu i mi ćemo s njima. Nema previše logike braniti mjesto u kojem nema ljudi.«
»Nadam se da će to biti uskoro. Sve ovo mi više nema smisla.«
Pero je dijelio grah dečkima. Sjeo sam u rov i ostavio posudu sa strane. Nije bilo teka. Želudac mi se stisnuo. Promatrao sam šumu ispred sebe. Bila je tako pitoma, čak predivna na trenutak. Tišina koja je vladala u njoj nije nudila spokoj našim dušama, već suprotno. Tišina je uvijek značila da se nešto sprema. Nešto veliko.

»Očekuješ ih večeras?« – upita me hrapav i prodoran glas. Osvrnuh se i ugledam Ray-Banice.
»Dobro, Pajo, možeš ti malo tiše govoriti?«
»Ne. Tak’ sam naučen. Kad bi’ tiho govoril ni’ko me ne bi uzimal za ozbiljno. To mi je ostalo od malena. Uvijek bi buraz dobil više od mene. Sve dok nisam počel vikat’. Onda se promijenilo sve. Sad ja dobivam, a oni ne!«
»Jadan. To je bilo kad si bil mali. Sad si veliki pa ne moraš više vikat’. Osim toga, i bedak bi očekival noćas napad i ne bi pital takve bedastoće.«
»Ajmo se malo vr’eđat! Pital sam onak’, da nekaj velim.«
Pajo je djelovao snažno i sigurno, ali se u njegovom glasu moglo naslutiti da mu nije svejedno.
»Ne brini.« – pokušah ga umiriti – »Ne mogu nam ništa.«
»Thaaa, k’o da ja to ne znam!« – odmahne rukom i pogleda oko sebe – »Samo brinem zbog dečki. Čini se da im nije svejedno.«
»Nije nikome svejedno. Zato se trebamo držati skupa i sve prevaliti preko leđa. Kad ovo završi, bar ćemo imati kaj pričati djeci.«
»Ma, kaj misliš da bu to nekog zanimalo kad se rat završi!? Kaj god!«
Pajo ustade i protegne leđa. Krenu lagano prema svom rovu. Gegao se kao patak, lagano i ponosno, držeći visoko glavu, gledajući čas lijevo, čas desno. U tom trenutku prasak prekine tišinu Dva jelena , a Pajo završi na zemlji prije no što je zvuk zamro.
Rafal još jednom zapara zrakom i lišće sa obližnjeg drveta rasprši se po rovu. Začuh Cigu kako odvrati na paljbu. Breda je štektala kratko, štedljivo. Pero je ostavio džip otvorenih vrata i stropoštao se u prvi, najbliži rov. Hammeri su nešto naciljali i usmjerili vatru prema drveću koje je bilo blizu njihova rova.

»Mater ti… Evo ga između drveća… Skini ga!!! Skini ga!!!« – derao se Hammer. Junior se podigao na koljena i tražio nišanom mjesto koje mu je brat pokazivao. Pogledah prema drveću. Dvojica su se prebacivala od drveta do drveta na razmaku od par metara. Jedan je spretno doskočio i sakrio se iza debelog panja, dok je drugi strugao po lišću noktima, izgubivši pušku i šubaru. Nizbrdica ga je nosila prema podnožju brda dok se pokušavao uhvatiti za grmlje i grane drveća.

»Skini ga!!!! Skini ga!!!!« – vikao je Hammer, pucajući po onom koji se šćućurio iza debla.
Junior spusti pušku ne prestajući se smijati. Toliko se smijao da je nadglasao pucnjavu.
Hammer okrene pušku prema četniku koji je dospio do nizine i kotrljao se do prvog zaklona. Rafalom ga zaustavi tik ispred manje breze i ovaj ostade mirovati uz jecanje. Drugi četnik iskoristi priliku i šmugne između grmlja, trave i drveća u sjenu. Hammer vrati pogled na mjesto gdje je bio i žestoko opsova.

»Pa dobro, majmune, koji je tebi kurac!!!!!!!« – viknu na brata koji se još smijao.
»Pa… Ha-ha-ha… Pa… Kaj nisi vidio… Ha-ha-ha… Kak je sklizal po lišću… K’o u crtiću… Ha-ha-ha-ha-ha…«
»Pizda ti materina balava, ovo je tebi crtić!!!!« – popizdi Hammer i počne ga mlatiti kapom po leđima.
»Pa kad mi je bilo smiješno!!!!!!!« – hihotao je Junior, braneći se od kape.
Pogledao sam u smjeru četnika koji je ostao ležati. Nije ga više bilo.

»Vala treba ulovit’ onog koji je pobjeg’o, a ovog pronaći!« – vikao je Seljo trčeći prema šumi.
»Seljo! Stani, jebote, minirano!!!!!!!!« – viknuo je Mile. Seljo zastane i pogleda prema zemlji. Osta ukopan, kao kip onog bacača diska na Sveticama, kraj maksimirskog stadiona. Jedino mu jaja nisu bila ofarbana. Mile izleti iz rova i dotrči do Selje.
»Polako, sine, polako.« – reče i pogleda žicu koja se gadno napela. S jedne strane je bila ručna bomba, za čiji osigurač je bila vezana tanka žica. Sa druge strane je bio sanduk sa čavlima, staklima i kamenjem, također vezan za ručnu bombu i pola kile trotila.
»Sad polako povuci nožurinu unatrag, ali polako, polako…« – reče Mile, prateći osigurač na bližoj bombi. Seljo laganim pokretom povuče nogu unatrag i stade u stavu mirno, gledajući u nebesa. Mile se privuče bombi i lagano prihvati osigurač te ga vrati u siguran položaj.
»Jes’ gotov??!« – zavapi Seljo.

»Jesam, sine, jebiga, ipak su to moja dječica.«
»Jebala te dječica!!!« – viknu Seljo i pogleda unaokolo. »Koliko ih imaš, majke ti? I zašto mi ne znamo za njih???«
»A jebiga, nisi me pitao.« – odgovori Mile. »A ‘ko bi očekivao da ćeš, sine, trčkarati po šumi? Ovo je za naše prijatelje, kad dođu noćas.«

2 Responses to “RATNI MEMOARI: U visokoj travi – Topusko ’91. (9.dio) – Balon od sapunice”