Mrak se spustio brže no što smo se nadali. Utonulo brdo u tminu, i kao da nas je netko pokrio crnom krpom. Opet smo bili prepušteni na milost i nemilost našim slušnim organima, pošto od vida koristi nije bilo. Bobo se stisnuo uz mene sa svojim karabinom. Pomislih da se dobro drži za svoje godine. Izdržao je sve ovo vrijeme bez kuknjave i slinjenja za kućom. Za razliku od nekih junačina, koji su iskoristili prvu priliku da šmugnu s bojišta.

Dok sam o tome razmišljao, začuh potmule zvukove iz daljine koji su najavili kišu. Ali olovnu. Naši neprijatelji su dobili mig od svojih izviđača koji su uspjeli snimiti situaciju i kreću u napad.
Minobacačima će malo počistiti teren, a onda navaliti sa pješadijom. Milina za gledati, ali ne i za doživiti. Bobo je repetirao karabin. Spustih ruku na cijev karabina i tiho mu kažem da se smiri i pričeka da prođe granatiranje. Nabili smo kacige na glave i sćućurili se u rovu. Mine su počele padati po Dva jelena. Neke su se rasprskavale u zraku, udarivši u krošnje drveća, neke su prolazile kroz krošnje i padale na tvrdu zemlju, eksplodirajući uz zaglušujuću buku. Geleri su fijukali na sve strane, zabijali se u drveće, balvane, dizali prašinu u zrak. Na sreću, nisu pogodili ni jedan rov jer su mine padale svuda samo ne tamo gdje bi trebale. Ili su bili loši rukovatelji minobacačima ili su imali krive koordinate. Kad je granatiranje stalo, pripremili smo oružje i čekali da se ukaže neprijatelj.

Sa strane ceste se prvo začula paljba, pa su četnici izronili iz šume i počeli pretrčavati cestu. Bero je zapucao prvi, a za njim i čitav drugi vod. U bljesku vatre iz oružja vidjelo se kako nekolicina četnika pada na cestu, jaučući i zapomagajući. Drugi su ih hvatali za ruke i s ceste odvlačili u mrak. U istome trenutku i grupa četnika sa druge strane pokušavala se popeti na brdo. Čekali smo ih dok im se siluete nisu pojavile na nišanima. Tada smo i mi otvorili vatru, ne prekidajući dok ni jedna silueta nije nestala sa nišana. U trenutku kada smo pomislili da je to bilo to, jedan od lažnih rovova odletio je u zrak. Četnici su napadali sa tri strane i probili se unutar naših rovova. U srednjem rovu bio je Cigo s Bredom s lijeve strane, a Seljo s desne.

Zaštektale su Brede istovremeno, koseći četnike koji su izašli na ravan dio probijajući se kroz lažne rovove i pucajući na lažne vojnike. Nismo im mogli vidjeti lica, ali smo mogli čuti psovke i deranje o prevari i zamci. Nekolicina nadobudnih jurišala je na rov sa Seljom i Cigom, ali nisu daleko stigli. Popadaše kao snoplje. Netko je vikao da se povuku, ali još jedna grupa ludih ili pijanih nasrnula je na Cigin rov. U tom trenutku, Cigina breda zašuti. Ili je ostao bez municije ili je zaglavila, kao što je znala puno puta prije te noći. Seljo okrenu cijev svoje brede ulijevo i poče rešetati četnike. Tada zajauče jer ga pogodi metak i pade na tlo. Cigo je izvukao zbrojovku i počeo nasumice pucati. U tom trenutku, kada je mislio da će mu četnici upasti u rov i prerezati grkljan, Pajo i Hammer uskoče u rov kraj njega i poskidaše najbliže čede rafalima iz Kalje. Četnici se stadoše povlačiti. Nekoliko mina se aktiviralo u svekolikom metežu te su se krici miješali sa gruvanjem mina. Staklo, šarafi i geleri letjeli su na sve strane. Nismo prestajali pucati. Prsti se nisu mogli odovojiti od okidača, sve dok nismo ispucali i zadnje metke iz okvira. Četnici su odvlačili ranjene, žurno, uz veliku buku. Šuma je mirisala na barut i krv. I tada je sve ponovno utihnulo.

Seljo je skinuo jaknu i vezao zavoj na ruci. Hammer mu priskoči u pomoć.
»Trebaš u stacionar!« – viknu.
»Jebi sad to! Ujutro ću!« – odvrati Seljo.
»Iskrvarit ćeš do ujutro! Ima li još ranjenih?« – vikao je Hammer.
»Ima! Ovdje!« – čuo se glas iz rovova.
Pero je upalio Uaza i potrpao njih troje u džip.
»Odvest ću ih odmah sada dolje! Nema vremena za bacanje!« – viknu Pero.
Junior uskoči na suvozačevo sjedalo.
»Idem s tobom! U slučaju da te napadnu!«
Pero pogleda prema meni, a ja mu mahnuh da može. Uaz nesta u mraku.
»Misliš li da je to to?« – upita Bobo.
»Volio bih da je, ali vjerujem da će još jednom pokušati.« – odgovorih, gledajući u sjene koje je stvarala vatra obližnjih zapaljenih stabala.
Neprijatelj se pregrupirao. Trebalo je zakrpati rupu na mjestu gdje su napravili proboj.
Ali s kim i s čim?

Samo krv i znoj

Cigo je užurbano popravljao što se popraviti dalo na Bredi. Pajo se privukao bliže kako bi mogao pokrivati prazninu nastalu zaštekavanjem Cigine alatke. Hammer je punio okvire mecima, dok sam ja obilazio rovove i zapitkivao o stanju municije. Svi su manje ili više kukali da su bez metaka. Jedino je Mile mahao baterijom i žicama i vikao da jedva čeka da digne još kojeg čedu u zrak. Toliko se bio zapalio da su mu oči onako luđački blještale u mraku. Izgledao mi je kao Jack Nicholson u filmu Shining.

Situacija je bila takva da smo se mogli samo plakati. Još jedan udar kao ovaj prvi nećemo izdržati. Bero je krenuo po pomoć u Gređane i nadao se da Beg stoji bolje sa municijom. Ako ništa drugo, mislio je spojiti satnije i utvrditi se na liniji Gređani – Topusko, pa dokle izdržimo. Mirisalo je da će Dva jelena pasti vrlo brzo i da ih više ništa neće zaustaviti na putu za Topusko. Osim toga, kad smo bolje analizirali cjelokupnu situaciju, i nije bilo neke koristi držati Topusko jer je to izgledalo kao da čuvamo trn u peti nekog diva. Iščupat će ga kao od šale. Možda ga malo zaboli, ali ne za pamćenje. Sve oko nas je bilo zauzeto, okupirano ili oslobođeno, kako je koja strana gledala. Petrinja se opasno klimala, Kostajnica je bila na pragu kraha, sela oko Gline su nestala u vatri, još se jedino potez prema Gornjoj Bučici i Pokupskom držao. U takvoj situaciji pomišljalo se na povlačenje u Kladušu, preko okupiranog područja, što je bilo krajnje riskantno i pogubno za većinu nas.
U svakom slučaju, dečki su bili svjesni situacije i nisu polagali previše nade u nekakvu pomoć izvana, jer je Zagreb živio u iluzijama, u nekoj drugoj državi, u Fantasylandu.

A čede su namirisali krv. I ponovno su grunuli baš na ono mjesto gdje smo bili najtanji.
Pajo je odmah otvorio vatru, dok je Cigo ljutito bacio Bredu iz rova, psujući joj mater talijansku, i Mussolinija i Hitlera i Martića i koga se sve nije sjetio. Mile je odmah aktivirao većinu mina koje su bile spojene žicama na bateriju, pa se noć pretvorila u dan i nešto čeda poletilo je zrakom u slobodnom letu, raširenih nogu i ruku. To ih je toliko razgalilo da su počeli još više nadirati i činilo se da ih ima stotine, kao mrava koji u svom rušilačkom pohodu gaze sve pred sobom. Ne ostade mi ništa drugo, već da svoj vod pozovem na povlačenje na rezervni položaj. Cigo je pohitao unatrag, dok ga je Pajo pokrivao. Tada osta bez municije, odbaci Bredu i potrča koliko ga noge nose prema nama. I drugi vod se počeo povlačiti na položaje koji su bili pripremljeni za crne dane. Skupismo se u pravocrtnoj liniji ispred seoskog puta za Gređane, na rubu šume, braneći svoje živote. U tom trenutku nitko nije mislio na Topusko, u to sam bio siguran. Četnici, kao da nisu bili sigurni je li njihov napad uspio, ili su pomišljali da je to zamka, stali su na onome dijelu brda gdje su osvojili prve rovove. Bilo je dovoljno vremena da provjerimo okvire s municijom i zauzmemo zaklon iza balvana i vreća punjenih pjeskom.

Tada nasta komešanje u četničkim redovima. Jedan povika:
»Predajte se, ustaše, gotovo je! Odložite oružje i izađite s rukama u zraku!!!«
»Ma da te ne bi malo jebooooooo!« – odvrati Hammer, ni trenutka ne razmišljajući.
»Sve će da vas pobijemo!!!!« – viknu jedan od njih.
»Sve će da vas pojebemo!!!!« – odvrati Mile. I raspali iz Kalje. Meci fijukaše zrakom, odbijajući se od drveća i granja.
»Jebem ti, Mile, kud pucaš po zraku, konju!!!« – viknu Pajo. Ali Mile ga nije čuo. Toliko se ufurao u neki svoj film da je gotovo uživao. Tek kad su čede uzvratile paljbu, stropošta se glavom u zemlju. Kaciga mu spadne s glave i otkotrlja se u jarak.
»O, jebem ti mater, ode šljem!« – viknu, usta punih prašine.

Četnici su počeli lagano prilaziti, povremeno puškarajući. Dečki su čekali. Ruke su im bile mokre od znoja, lica umrljana zemljom. Gledali su u siluete koje su polako napredovale, kao hijene, korak po korak, osjećajući da žrtva više ne može i da joj treba zadati posljednji udarac, ali opet, nisu bili dovoljno hrabri da ga učine.
I to ih je koštalo, jer se seoskim putem iz pravca Gređana pojavio kamion, rondajući i brekčući, stenjajući po makadamu kao da osjeća svaki kamen u gumama.
Kad se zaustavio, upalio je svjetla i zabljesnuo skupinu četnika koji su se najbliže primakli liniji. Tada dečki otvore vatru i ovi u panici popadaše na zemlju. Iz kamiona je iskočilo desetak gardista i krenulo prema šumi. Protrčaše kraj nas i udariše na četnike.
Podigoh ruku u zrak i viknuh:
»Ne pucajte!!!!«
Stajali smo i gledali u čudu. Četnici se povukoše, ne očekujući da će ih netko napadati.
Dečki su pošteno očistili brdo. Nakon nekoliko sekundi sve se smirilo. I noć je polako nestajala.

3 Responses to “RATNI MEMOARI: U visokoj travi – Topusko ’91. (10.dio) – Nešto kao u partizanskim filmovima”