I gotovo 80 godina od atentata na jugoslavenskog kralja Aleksandra I. Karađorđevića u Marseilleu, 3. listopada 1934., opet se ponavljaju podmetanja koja su bila proizvod beogradske, ali i tadašnje francuske političke kuhinje. Tome je sad podlegla i Hélene Carrere d’Encausse, stalna tajnica Francuske akademije, koja u svojoj najnovijoj knjizi o povijesti akademije, pod naslovom „Stoljeća besmrtnosti“, piše o tragičnoj smrti tadašnjeg francuskog ministra vanjskih poslova Louisa Barthoua. Tako ona na dva mjesta piše, prvo ovo: “Louis Barthou bit će ubijen šesnaest godina kasnije uz jugoslavenskog kralja Aleksandra, tužna epizoda u vječnom sukobu naroda na Balkanu, a ubojica je bio Hrvat!”. I onda ovo: “Barthoua je dvije godine kasnije ubio hrvatski terorist … koji je htio ubiti kralja Aleksandra – jer balkanska se tragedija preselila u Marseille – i u istom zamahu ubio je kralja, gosta Francuske, i francuskog ministra vanjskih poslova koji ga je primio.“

Taj navod, da je Barthoua, inače i člana Francuske akademije, pa je i zbog toga predmet knjige, ubio hrvatski terorist zgrozio je hrvatske intelektualce koji prate zbivanja u Francuskoj, posebice zato što to dolazi iz same Francuske akademije. Prva je to zamijetila Zagrepčanka Nada Majer, dugogodišnja prevoditeljica s francuskog jezika za mnoge hrvatske državne i druge institucije, nakon što je za knjigu čula, naručila je i pročitala. Ona je odmah alarmirala Georges-Marie Chenua, prvog francuskog veleposlanika u Hrvatskoj, a on je onda predložio da se autorici uputi opširno pismo s razloženim povijesnim činjenicama te da to učini dr. Marc Gjidara, pravnik i jedan od najpoznatijih hrvatskih intelektualaca izvan domovine. I on se prihvatio pisanja te je tako nastalo njegovo pismo koje je prošlog mjeseca uputio autorici knjige i u kojemu je dosad zacijelo najdetaljnije nego itko prije njega rekonstruirao taj povijesni događaj.

Pismo prenosim u cijelosti:

Gospođa Hélene Carrere d’Encausse
Stalna tajnica Francuske akademije
23, quai Conti
75270 – Pariz

Pariz, 11. travnja 2012.

Gospođo,

u svojoj knjizi o povijesti Francuske akademije, pod naslovom “Stoljeća besmrtnosti“, objavljenoj kod izdavačke kuće Fayard, govorite o tragičnoj smrti Louisa Barthoua. Tako na dnu stranice 226. i na vrhu stranice 227. pišete: “Louis Barthou bit će ubijen šesnaest godina kasnije uz jugoslavenskog kralja Aleksandra, tužna epizoda u vječnom sukobu naroda na Balkanu, a ubojica je bio Hrvat !”. Na stranici 255. također dodajete : “Barthoua je dvije godine kasnije ubio hrvatski terorist … koji je htio ubiti kralja Aleksandra – jer balkanska se je tragedija preselila u Marseille – i u istom zamahu ubio je kralja, gosta Francuske, i francuskog ministra vanjskih poslova koji ga je primio”.

Svaki dobro obaviješteni čitatelj može biti samo iznenađen ovim izjavama koje se, s jedne strane odnose na ubojstvo kralja i na stvarnu nacionalnost (ubojice) i drugih okolnosti smrti Louisa Barthoua, što ne odgovara ni stvarnim činjenicama ni povijesnoj istini. Ugled institucije koju predstavljate i vaše poznato ime stoga zahtijevaju apsolutnu točnost u iskazivanj opisanih događaja i i njihov komentar. Svrha je ovog pisma da bude što je moguće preciznije, za vašu osobnu informaciju, za članove Akademije kao i za vaše čitatelje.

Izvršitelj atentata na jugoslavenskog kralja 9. listopada 1934. u Marseillesu,imao je putovnicu na ime “Petr Kelemen” koju je 20. svibnja 1934. izdao čehoslovački konzul u Zagrebu. Bio je Makedonac, član Makedonske unutarnje revolucionarne organizacije (VMRO) o čemu svjedoči tetovaža nađena na njegovu mrtvom tijelu nakon napada. U izvješću policijskog komesara Pierrea Calsa, iz marsejske policije detaljno je opisana tetovaža sastavljena od vijenca s mrtvačkom glavom u sredini, s prekriženim kostima potkoljenice. Iznad i ispod mrtvačke glave su bila dva natpisa: s jedne strane, akronim organizacije “BMPO (ćirilična verzija akronima VMRO) i drugi, geslo “sloboda ili smrt”. Kelemen si je dao napraviti tu tetovažu tijekom boravka u zatvoru Kiroutkov u Sofiji 1924. godine.

Radi se zapravo o Veličko Georgiev Kerinu, sinu Dimitrija Veličko Kerina i Rize Hristokove Abadijeve, rođenom 18.listopada 1897. u Kamenici, u Bugarskoj. Sa svoje dvije sestre i bratom on je dakle izvorno bugarsko-makedonskog podrijetla s obzirom na državljanstvo svojih roditelja. U općinskim matičnim knjigama u Sofiji o njemu se govori kao o Bugarinu rođenom 15. ožujka 1897. u blizini Štipa. Nakon balkanskog rata 1912.-1913., njegovo selo je srpska vojska spalila, pa s ocem odlazi blizu Pestera, a zatim se nastanjuje u gradiću Bansko blizu Razloga. 1920. sklapa prvi brak u Kamenici s Donkom Vasila Nejkovom, s kojom ima kćer Latinku. Nakon razvoda, krivicom žene, ženi se s Trajanom Budinovom s kojom je živio do 1932. u Sofiji. Te godine je napušta, i više se nikada nije pojavio.

Kad se je 1922. pridružio Makedonskoj nacionalističkoj organizaciji upisan je pod imenom Vlado Černozemski. 1928. godine u Sofiji ubija komunističkog zastupnika Dimu Hadži Dimova. Osuđen je na smrt pod imenom Vladimir Dimitrov, rođen u selu Petric u blizini Štipa. Dobro mu dolazi opća amnestija prema Zakonu od 5. siječnja 1932. godne. Za jedno drugo ubojstva, 1931. godine sud u Sofiji osuđuje ga na doživotni zatvor pod imenom Vladimir Černozemski, ali koristi amnestiju prema istom zakonu. Makedonska unutarnja revolucionarna organizacija proizašla je iz borbe protiv turskih okupatora te se pretvorila u borbu za neovisnost Makedonije. Godine 1893. utemeljilo ju je nekoliko utemeljitelja među kojima su bili učitelji Damjan Gronev, Pere Točev i Goce Delčev. Nakon borbe protiv turske okupacije okrenula se je protiv grčke i protiv jugoslavenske države u kojoj dominira Srbija. Potom je njome rukovodio Ivan nazvan Vanča Mihajlov, izabran 1924. godine. On je snage ove snažne tajne organizacije usredotočio na glavnog neprijatelja makedonske neovisnosti, srpsku dinastiju. Upravo 1931. veliki reporter Albert Londres otišao je u Makedoniju istražiti ovaj tajanstveni nacionalistički pokret (vidi članak Jeana Christophea Nothiasa u “Drugom dnevniku” (‘Autre journal) br.5/1991., str. 144. i nastavak). Prema nekim autorima, organizacija je 1923. godine imala 9.000 članova i izvela oko 460 upada u Jugoslaviji sa 260 žrtava između 1919. i 1934. godine (o tome je pisao: I. Banac, “National Question in Yugoslavia” (Nacionalno pitanje u Jugoslaviji), Cornell University, USA, 1972., str. 37. do 45., a isto tako C. Eylan, “La vie et la mort d’Alexandre I roi de Yougoslavie” (Život i smrt jugoslavenskog kralja Aleksandra I.) u izdanju Bernarda Grasseta, Paris, 1935., str. 69.).

Sudjelovanje VMRO u zavjeri protiv kralja Aleksandra I. i činjenica da je atentator Makedonac mogu se objasniti strašnim teškoćama kojima je izložen makedonski narod nakon pripajanja Srbiji 1913. godine. Represija protiv nesrba (Hrvata, bosanskih, crnogorskih i osobito makedonskih Muslimana) nastavlja se poslije 1918., a osobito u vrijeme vladavine Aleksandra I. On i njegova dinastija preuzeli su prijestolje od urotnika koji su 1903. ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu u Beogradu. Nakon toga, i od dana kad je Aleksandar I uveo osobnu diktaturu 6. siječnja 1929., kralj se je osobno izložio napadima eventualnih “osvetnika” potlačenih naroda, osim drugih opasnosti koje su neprestano lebdjele općenito nad svim balkanskim suverenima, a posebice nad srpskim već duže od jednog stoljeća.

Na progone Makedonaca ukazivale su ličnosti kao što je profesor Miletić, sa Sveučilišta u Sofiji, i sam hrvatskog podrijetla, u raznim publikacijama Makedonskog znanstvenog instituta u Sofiji. Ohridski nadbiskup Boris i skopski nadbiskup Neofit javno su osuđivali zlodjela srpske organizacije pod nazivom Narodna Obrana, koju je preuzela Crna ruka koja je stajala iza atentata u Sarajevu 1914. a nju je zamijenila Bijela ruka koja je “davala” ubojice čiji zločini i zlodjela su bili mnogobrojni u to vrijeme. Henri Pozzi u svojoj knjizi “La guerre revient” (Rat se vraća) (izdanje Paul Berger, Pariz, 1933.) i Z. G. Pavlović u svojoj knjizi “Bitka na Jadru”, izdanje Makarija, Beograd, 1924. ), kao i novine kao Republika od 26. studenog 1920. i od 16. ožujka 1922, Radničke novine od 17. studenoga 1919., Politika od 5.studenoga 1920., Balkan od 2. rujna 1921. i od 27. rujna 1923., Radnik od 10. srpnja 1924., Pravda od 27. srpnja 1924., opisvale su stanje u Makedoniji, policijsko zlostavljanje, paravojne snage, i misije srpskih “odreda smrti” u zemlji. U to vrijeme postojala su i brojna druga svjedočenja o stupnju očaja Makedonaca, poput onih Konstantina Staniševa, predsjednika Makedonskog nacionalnog vijeća, o činjenicama policijskog sadizma koji se je dogodio u Kalčaniku, Sušici i Dobrevu. Isto nasilje dogodilo se je i u Crnoj Gori (vidi knjigu P. Chotcha “L’alliée martyre.Le Montenegro” (Saveznik mučenik.Crna Gora), La Diplomatie publique 1920. (Javna diplomacija 1920, str. 10., o tvrdnjama dr. Burnhama, šefa kanadske misije za pomoć, str. 11.). Dovoljno je spomenuti što se je događalo u Hrvatskoj, između ostalih krvavih epizoda : ubojstvo profesora Šufflaya u Zagrebu 18. veljače 1931. i atentat usred Skupštine u Beogradu 20. lipnja 1928. na pet hrvatskih zastupnika, u kojem su dvojica ubijena na licu mjesta, dok su druga dvojica preživjela, a hrvatski čelnik skupštinske oporbe Stjepan Radić nešto kasnije podlegao je povredama.

Pravo unutarnje stanje u Jugoslaviji uvelike se je zataškavalo u Francuskoj u vrijeme atentata unatoč nekim upozorenjima (o tome : knjiga Svetozara Pribičevića” La Dictature du roi Alexandre” (Diktatura kralja Aleksandra), izdanje Pierre Bossuet, Pariz, 1933.; isto tako, Ernest Pezet i Henri Simondet “La Yougoslavie en péril?” (Jugoslavija u opasnosti?), izdanje Bloud et Gay, Pariz,1933.). Zato je kasnije bilo moguće manipulirati sa smrću jugoslavenskog kralja Aleksandra, a posebice s netočnom tvrdnjom da je isti ubojica ubio Louisa Barthoua. Dan nakon napada, u listu L’Illustration od 8. prosinca 1934 (broj 4788, stranica 506.), Ludovic Naudeau pišući o “Jugoslaviji kakva jest” s razlogom je rekao da “devedeset devet posto Francuza nema osnovno znanje o tome što se tamo događa i uzaludno pokušavaju rasuđivati”. Jasno da službena Francuska nije razumjela stvarnu situaciju u Makedoniji podijeljenoj na tri dijela, ni u Hrvatskoj gdje nije bilo sloboda i koja je bila potlačena. Ludovic Naudeau zato objašnjava da je “vođen Hrvatima taj Makedonac u Marseilleu žrtvovao svoj život “(L’Illustration od 24. studenoga 1934, br. 4786, str. 413.). Jer, suprotno onome što će se kasnije pisati, već 1934. godine znalo se je da “revolver u Marseilleu nije držao Hrvat, nego Makedonac”(ibidem).

Jedan od šefova srpske policije iz onog vremena napisao je da su se krajem kolovoza 1934, prilikom jednog sastanka u Rimu, u hotelu Continental, “Pavelić i Mihajlov dogovorili o osnivanju nekoliko terorističkih skupina pripremajući atentat… Mihajlov je predložio da prvom skupinom rukovodi njegov vozač Vlada Georgiev Kerin” (Vladeta Miličević, “Ubojstvo kralja Aleksandra I u Marseilleu”, Hohwacht, Bad Godesberg, 1959., str. 55). Dvije organizacije radile su zajedno a to se može objasniti, s jedne strane, činjenicom da je Pavelić kao odvjetnik branio nekoliko članova VMROa pred jugoslavenskim sudovima, a s druge strane zato što je jedan pakt obvezivao dva nacionalistička pokreta (Jean Kapel “Les Oustachis vengeurs du peuple croate” (Ustaše osvetnici hrvatskog naroda), Histoire Magazine, br 15, travanj-svibanj 1981,str. 37). Dvije revolucionarne organizacije, jedna hrvatska (“ustaša”, što znači “pobunjenik”), a druga makedonska zajedno su odredile svoje ciljeve.

Pakt ustaše – VMRO doista je potpisan u Sofiji 20. travnja 1929, a potpisali su ga dr. Ante Pavelić i Gustav Perčec s hrvatske strane, a u ime Makedonskog nacionalnog odbora predsjednik dr. Staničev, potpredsjednici Kiselinčev i N.Jakimov, tajnici I.Vasilev, V. Dumev, N. Grabovski, i članovi M. Dimitrov, I.Hadžov, B. Antonov, S. Nanev, G. Kondov i Topukov. Evo cijelog teksta prema originalnom, rukom pisanom, dokumentu na hrvatskom i makedonskom: “Tijekom bratskog posjeta Doktora Ante Pavelića i predstavnika grada Zagreba Gustava Perčeca Nacionalnom odboru organizacija makedonskih iseljenika u Bugarskoj, s obje strane je utvrđeno da se zbog nemogućeg režima kojem su podvrgnute Hrvatska i Makedonija, mora koordinirati njihovo pravno djelovanje u osvajanju nacionalnih i ljudskih prava, političke slobode i neovisnosti Hrvatske i Makedonije. Prema tome, obje strane izjavljuju da će ubuduće ujediniti svoje napore bi se postigao ovaj ideal dva bratska naroda”.

Nitko izvana, osim ovih dviju strana nije predsjedavao ovim savezom, jer u to vrijeme ni ustašama ni VMROu nije trebalo ničije pokroviteljstvo da bi se definirali ciljevi njihove zajedničke borbe, potpuno različiti od “njemačkih ili talijanskih” inspiracija koje će im se kasnije pripisivati kako bi se iskrivila njihova borba i omalovažili nacionalni razlozi. Za uzvrat jugoslavenski kralj se je 1933. počeo pretjerano približavati Njemačkoj, čiji antikomunizam mu se je sviđao, a i da bi osujetio talijanske teritorijalne težnje (o tome : prethodno spomenuta knjiga C. Eylana, str. 116. do 129. i B. Krizmana “Vanjska politika jugoslavenske države 1918.-1941.” Zagreb, 1975., str. 58., 60., 67., 79., 80.; također, Francuski Diplomatski dokumenti, 1932.-1939., svezak VII, str. 628., 650.-651.).

Dakle, činjenice govore same za sebe: kralja je ubio Makedonac, član makedonskog VMROa, a ne član hrvatske ustaške organizacije. Trojica Hrvata, pripadnika ustaške organizacije, koje će francuska policija potom uhititi, nisu bila u Marseilleu 9. listopada 1934. Mijo Kralj, koji je trebao “pokriti” Kelemenov bijeg, napustio je Canebiere čak prije pucnjave, i vratio se u Aix-en-Provence da bi preko Avignona došao u Fontainebleau. Tu je napokon uhićen 10. listopada 1934, uspijeva pobjeći policiji i uhićen je 15. listopada u Melunu. Što se tiče Zvonimira Pospišila i Ivana Raića, koji su navodno trebali pripremiti atentat u Versaillesu u slučaju da atentat u Marseillesu ne uspije, oni su bili vrlo daleko od Marseillea u vrijeme atentata, te su napokon uhićeni u Thonon-les-Bains u noći 10.-11. listopada 1934, kad su vlakom htjeli prijeći u Švicarsku. Ova trojica Hrvata osuđena su u Aix-en-Provenceu u vrlo upitnim okolnostima. Njihov branitelj Georges Desbon, odvjetnik na Prizivnom sudu u Parizu, bio je žrtva zavjere, izbačen je iz Odvjetničke komore i silom protjeran sa suda 19. studenog 1935., zbog izjava koje su mi bile lažno pripisane. Godinu dana kasnije službeno je vraćen u odvjetničko zvanje pod uvjetima koji su retroaktivno samo mogli potvrditi politički karakter namještenog sudskog progona. Taj zaplet ipak je spasio trojicu optuženika od smrtne kazne koju je tražio Beograd. Konačno, Mijo Kralj rođen 17. rujna 1908. u Koprivnici umrijet će 1941. u zatvoru u Fontevraultu, nakon teške bolesti. Zvonimir Pospišil rođen 9. lipnja 1904. u Vukovinama (kotar Velika Gorica) umrijet će 1940. u zatvoru u Caenu nakon operacije. Konačno Ivan Raić, rođen 5. siječnja 1903. u Kolendici (kotar Ludbreg) jedini je oslobođen 12. prosinca 1941., vratit će se u svoju zemlju i umrijeti 1944. godine za vrijeme rata.

U vezi sudjelovanja Makedonske revolucionarne organizacije u atentatu u Marseilleu nije nevažno napomenuti, da je George Desbons izabran za branitelja trojice zatočenih pripadnika hrvatske ustaške organizacije nakon konzultacije s makedonskim nacionalističkim čelnicima, u dogovoru s njima, i na temelju Pakta potpisanog 1929. u Sofiji. Profesor Miletić, predsjednik Bugarske akademije sugerirao je imena mogućih branitelja, među kojima je bio i Georges Desbons, i sam član makedonske Akademije, povezan s makedonskim zajednicama i autor povijesnih i književnih djela o Bugarskoj. On je prihvatio braniti trojicu hrvatskih nacionalista jer je vrlo dobro poznavao unutarnju situaciju u Jugoslaviji u to vrijeme, i jer je znao da Louis Barthou nije umro zbog ozljede koju mu je pucanjem iz vatrenog oružja nanio Kelemen.

Naime, protivno stalno ponavljanoj, i jasno usmjerenoj tvrdnji, da je Louis Barthou navodno podlegao zbog ranjavanja iz oružja koje je koristio Kelemen, Kelemen nije ubojica francuskog ministra vanjskih poslova. To je od samog početka bilo jasno ustanovljeno tijekom policijske istrage, ali iz “visokih političkih” razloga učinjeno je sve da bi se nametnula lažna ideja da je Louisa Barthoua ubio hrvatski ustaša. Istina se je namjerno prikrivala i iskrivljavala sve dok prijevara nije dobila snagu “povijesne činjenice”. Trebalo je čekati na neka otkrića do kojih je došlo četrdeset godina kasnije, kad su neki povjesničari otkrili stvarnu istinu, a “službena istina” još nije definitivno ustanovljena u napisima svih onih koji su iz bilo kojeg razloga podsjećali na atentat u Marseilleu.

Nepobitan dokaz da Makedonac Kelemen (a još manje tri Hrvata) nije bio ubojica Louisa Barthoua je izvješće stručnjaka-vještaka od 9. listopada 1935. koje je sastavio dr. G. Béroud ravnatelj Policijskog stručnog laboratorija u Marseilleu i P.Gatimel stručnjak za oružje. Evo što kažu autori ovog izvješća : “Metak pronađen u kraljevom automobilu na lijevoj strani gdje je sjedio ministar Barthou, je blindirani bakreni projektil s 8 mm čahurom, model 1892. Ovaj metak istog je kalibra kao i meci koje su ispalili policajci. Metak nije ispaljen ni iz jednog od pištolja u posjedu Kelemena. I stručnjaci zaključuju: “Blindirani bakreni metak pronađen u kraljevom automobilu odgovara mecima kojima su pucali policajci”.

Metak koji je pogodio Louisa Barthoua prošao mu je kroz ruku, rastrgao arteriju i slomio kost. Taj je metak pronađen u kraljevom automobilu, marke Delage, s otvorenim krovom u kojem je bio kralj i ministar, između karoserije i naslona na koji je bio naslonjen Louis Barthou. Pružena mu je prva pomoć u bolnici (točno Hotel Dieu), a pogođen je metkom koji je ispalio policajac, a ne metkom iz Kelemenovog pištolja “Mauser”. Pripadnici službe sigurnosti doista su pucali na sve strane, uključujući i na atentatora koji je već ležao na tlu. Jugoslavenski policajci koji su slijedili povorku i sami su pucali u Kelemena čim su se čuli prvi pucnjevi, što je također navelo francuske policajce da pucaju u njihovom smjeru, jer su mislili da su oni pomagači, ne znajući tko su. To objašnjava vatru s obje strane policajaca koji su ranili više osoba uključujući Louisa Barthoua, a druge žrtve bile su gospođa Dumazert i njezin sin, kao i gospođe Dupre i Armellin, dok su gospođe Durbec i Faris, također pogođene, umrle.

Od 10 metaka koliko ih je bilo u šaržeru Mausera kojeg je koristio Kelemen, 5 je pogodilo kralja, 4 su ranila generala Georgesa koji je pokušao intervenirati, a posljednji je pogodio policajca Galyja koji je pokušavao svladati Kelemena. Iz drugog oružja pronađenog kod Kelemena – Walter 7,65 – nije bio ispaljen niti jedan metak. Onaj tko je ranio Louisa Barthoua, što je za njega bilo kobno, mogao je biti identificiran. Uspaničeni i nespretni policajac koji je to učinio, u najgorem bi slučaju bio kažnjen za ozljeđivanje iz nehata. Namjerno iskrivljena službena tvrdnja bila je da je Barthoua ranio Kelemen, koji je kasnije netočno predstavljen kao Hrvat i ustaša.

Povjesničar Jacques de Launay pronašao je u arhivi glavni dokaz-izvješće o vještačenju od 9. listopada 1935 “zaboravljeno” 40 godina koje službeno negira tvrdnju da su kralj Aleksandar I i ministar Louis Barthou bili ubijeni iz istog oružja i da ih je ubio isti ubojica. Ovo kasno “otkriće” nalazi se u njegovoj knjizi o “Velikim nesuglasicama suvremene povijesti 1914.-1945.”, Edito-service, Geneva, 1974., str. 332. Jedan drugi povjesničar, član Francuske akademije, Alain Decaux, sa svoje je strane potvrdio tvrdnje iz ovog izvješća, navodeći da “je policija … počela pucati u … na sve strane, bez ikakvog reda i potpuno nekontrolirano …pa je u pucnjavi nasumce u gomilu ranjeno više osoba”. Kad je riječ o Louisu Barthouu, čija “nadlaktična arterija je bila presječena tik iznad lakta, na licu mjesta su mu podvezali arteriju, ali na ručnom zglobu kod šake !” I zaključuje po tom pitanju: “Službena tvrdnja će biti da je kralja Aleksandra i Barthoua ubio isti ubojica. To nije istina !” (prema njegovom članku o “Ubojstvu Aleksandra I., jugoslavenskog kralja”, Historia, br°432, studeni 1982., str.159. i 160.).Prije njega još je jedan autor, Francois Broche, napisao da je izvješće koje je sastavio Pierre Mondanel, glavni policijski inspektor za kaznena djela i potpredsjednik Interpola, proturječno tvrdnji da je ministar Barthou navodno bio meta atentata i da ga je ubio isti počinitelj (njegova knjiga o “Aleksandru I i Louisu Barthouu “zbirka Velikih političkih zločina, Balland, 1977., str. 167. i 168.).

Jedno drugo bitno svjedočenje zaslužuje da bude navedeno, jer potvrđuje paniku koja je zavladala u redovima snaga reda, i nespretnost policije, a to je svjedočenje Vladete Miličevića koji je bio zadužen provesti istragu za jugoslavensku vladu. Ova ključna ličnost, negirajući ono što je o tome napisao “iz uslužnosti” u svom (gore spomenutom) djelu objavljenom 1959. dok je živio u Francuskoj, gdje je odlikovan kao vitez reda Legije časti, rekao je nakon povratka u Jugoslaviju: “policajac koji je pucao na atentatora bio je loš strijelac. Pogodio je ministra Barthoua ! (prenio Ivan Mužić u svom djelu “Masonstvo u Hrvata” – Split, 1984., str 307.). U ovoj istoj izjavi pobijao je istragu koju su vodile ondašnje francuske vlasti sljedećim riječima : “bila je to jedna od istraga koja je trebala zataškati, a ne otkriti, sakriti odgovornost francuske vlade i njezine policije. Vjerovali ili ne, ja do sada nisam nigdje mogao reći istinu, jer je oni ne bi objavili” (ibidem, str. 306.).

Unatoč svim prikupljenim dokazima i ne uzimajući u obzir činjenice, francuska vlada optužila je hrvatske ustaše za ubojstvo Louisa Barthoua, na zahtjev Beograda kojemu je trebala ta optužba. Službena istina se, dakle, sastojala u tome da se lažno tvrdi da je Louis Barthou ubijen iz istog oružja i da ga je ubila ista osoba kao i samog kralja. To je tisku omogućilo da se razulari protiv zatvorenih osoba, što je bio uvod u suđenje koje je trebalo uslijediti i buduću očekivanu smrtnu kaznu. Na pravnom i sudskom planu teško su bili optuženi za djela koja je počinio netko tko je to platio životom, i za djela koja su njima pripisana, a da uopće nisu bili na licu mjestu niti izravni počinitelji navodnog zločina, čak i ako su sudjelovali u zavjeri protiv kralja.

Diplomatski propisi zahtijevali su da se ističe prijateljstvo između Francuske i Jugoslavije, ojačano istom tugom, i da se tijekom suđenja koje je održano u Aix-en-Provence sakrije sudjelovanje Italije. Tvrdnja da je Louisa Barthoua ubio Kelemen je namjerna laž, kao što je lažna tvrdnja da je kralja ubio Hrvat, član ustaške organizacije. No, Beograd je želio da činjenice budu tako predstavljenje, zbog unutarnje politike, da se izravno ozloglase urotnici i njihove organizacije i da se u budućnosti u očima javnosti i šire s obzirom na povijest isključi njihova nacionalna pobuda.

U to vrijeme francuska vlada nije mogla odbiti zahtjeve Beograda jer su jugoslovenske vlasti mogle dovesti u pitanje policijski nemar zbog kojeg je atentat uspio. U svojoj prethodno spomenutoj knjizi Francois Broche s punim pravom piše (str. 168.): “Stoga se razumije zašto se je ova opasna državna tajna strogo čuvala. Predsjednika Barthoua ubili su uspaničeni francuski policajci koji su pucali na sve strane, istodobno na Delage i na gomilu … bila je to previše apsurdna istina, previše skandalozna, da bi za nju saznala francuska i međunarodna javnost. Ali danas, gotovo osamdeset godina kasnije, i kad je jednostavna povijesna istina poznata, može li se i dalje javnost dovoditi u zabludu, manipulirati stvarnim činjenicama, i pustiti da službene laži izopačeno djeluju? Povijest Francuske i vaše čuvene ustanove zaslužuju više od održavanja službenih laži. Ako je normalno i legitimno oživjeti prošlost, bilo bi dobro da se to učini u punom svjetlu, i da se isprave neke tvrdnje čija je snaga samo u tome što su se ponavljale, ali su daleko od jednostavne povijesne istine.

Ostajući vam na raspolaganju za daljnje informacije i korisna razjašnjenja koja biste možda željeli dobiti, nadamo se da ćete gornja zapažanja i primjedbe uzeti u obzir, posebno prilikom sljedećeg izdanja vaše knjige.

Primite, gospođo stalna tajnice, izraze našeg osobitog poštovanja.

(Pismo su potpisali dr. Marc Gjidara, profesor emeritus Sveučilišta Paris-2, Nada Majer, prevoditeljica i nositeljica francuskog odličja „Vitez reda za zasluge“, te prvi veleposlanik Francuske u Republici Hrvatskoj Georges-Marie Chenu)

IZVORNO PISMO NA FRANCUSKOM JEZIKU:

Madame Hélène Carrère d’Encausse
Secrétaire perpétuel de l’Académie française
23, quai Conti
75270 – Paris

Paris, le 11 avril 2012

Madame,

Dans votre ouvrage consacré à l’histoire de l’Académie française, sous le titre « Des siècles d’immortalité », paru aux éditions Fayard, vous évoquez la fin tragique de Louis Barthou. Ainsi vous écrivez en bas de la page 226 et en haut de la page 227 : « Louis Barthou …. sera assassiné seize ans plus tard avec le roi Alexandre de Yougoslavie, triste épisode dans l’éternel conflit des nationalités dans les Balkans, le tueur étant croate ! ». Vous ajoutez également à la page 255 : « Barthou, deux ans plus tard, venait d’être abattu par un terroriste, croate…qui voulait assassiner le roi Alexandre de Yougoslavie – le drame balkanique s’était transféré à Marseille – et avait tué dans un même élan le roi, hôte de la France, et le ministre français des Affaires étrangères qui l’avait accueilli ».

Tout lecteur averti ne peut qu’être surpris par ces affirmations concernant d’une part le régicide et sa véritable appartenance nationale et d’autre part les circonstances de la mort de Louis Barthou, qui ne correspondent ni à la réalité des faits, ni à la vérité historique. La réputation de l’Institution que vous représentez et la notoriété qui est la vôtre, imposent à cet égard une absolue rigueur dans la présentation des évènements ainsi rapportés et dans leur commentaire. Tel est l’objet du présent courrier, qui se veut le plus précis possible, pour votre information personnelle, celle des membres de l’Académie ainsi que de vos lecteurs.

L’auteur de l’attentat de Marseille contre le roi de Yougosl avie le 9 octobre 1934 était porteur d’un passeport établi au nom de « Petr Kelemen », délivré le 20 mai 1934 par le consul de Tchécoslovaquie à Zagreb. C’était un Macédonien membre de l’Organisation Révolutionnaire Intérieure Macédonienne (ORIM), ainsi que le prouve le tatouage trouvé sur son cadavre après l’attentat. Le Rapport du Commissaire Pierre Cals, des services de police de Marseille, décrit avec force détails ce tatouage, composé d’une guirlande au milieu de laquelle se trouvait une tête de mort avec deux tibias entrecroisés. Au-dessus et au- dessous de cette tête de mort figuraient deux inscriptions : d’une part, le sigle de l’Organisation « BMPO » (version en caractères cyrilliques de l’acronyme ORIM) et d’autre part, la devise « la liberté ou la mort ». Kelemen s’était fait faire ce tatouage durant un séjour à la prison Kiroutkov de Sofia en 1924.

Il s’agissait en réalité de Velitchko Gueorguiev Kerin, fils de Dimitri Velitchko Kerin et de Risa Hristokova Abadijeva, né le 18 octobre 1897 à Kamenitza, en Bulgarie. Avec ses deux sœurs et son frère, il est donc d’origine bulgaro-macédonienne compte tenu de la nationalité de ses parents. Le registre municipal de la ville de Sofia le présente comme un sujet bulgare qui serait né le 15 mars 1897 dans les environs de Stip. Après la guerre balkanique de 1912-1913, son village ayant été brûlé par l’armée serbe, il va avec son père habiter à proximité de Pester, puis il s’installe dans la petite ville de Bansko près de Razlog. C’est en 1920 qu’il a contracté un premier mariage à Kamenitza avec Donka Vasila Nejkova, qui lui donna une fille prénommée Latinka. Après le divorce prononcé aux torts de cette dernière, il épouse Trayana Boudinova avec laquelle il a vécu à Sofia jusqu’en 1932, qu’il quitte cette même année pour ne plus y paraître.

Lors de son affiliation à l’organisation nationaliste macédonienne en 1922, il est inscrit sous le nom de Vlado Tchernozemski. En 1928, il exécute à Sofia le député communiste Dimo Hadji Dimov. Condamné à mort sous le nom de Vladimir Dimitrov, né dans le village de Petric près de Stip, il bénéficie de l’amnistie générale de la loi du 5 janvier 1932. Pour un autre meurtre, il est condamné à la prison à vie par le tribunal de Sofia en 1931 sous le nom de Vladimir Tchernozemski, mais bénéficie pour cette peine de la même loi d’amnistie.

L’Organisation Révolutionnaire Intérieure Macédonienne est issue de la lutte contre l’occupant turc et s’est reconvertie dans le combat pour l’indépendance de la Macédoine. Créée en 1893 par plusieurs pères fondateurs dont les instituteurs Damian Groneff, Pere Tocheff et Gotche Deltcheff, l’ORIM après avoir lutté contre l’occupation turque s’est tournée contre l’Etat grec et contre l’Etat yougoslave dominé par la Serbie. Elle a ensuite été dirigée par Ivan dit Vantcha Mihajlov, élu à sa tête en 1924. Celui-ci a concentré les forces de cette puissante organisation secrète contre l’ennemi principal de l’indépendance macédonienne, la dynastie serbe. C’est en 1931 notamment, que le grand reporter que fut Albert Londres est parti en Macédoine enquêter sur ce mystérieux mouvement nationaliste (voir l’article de Jean Christophe Nothias dans « L’Autre journal », N° 5/1991, pp. 144 et s.). Selon certains auteurs, l’organisation comptait 9.000 membres en 1923, et aurait effectué environ 460 incursions en Yougoslavie faisant près de 260 victimes entre 1919 et 1934 (sur ce point : I. Banac, « National Question in Yugoslavia », Cornell University, U.S.A., 1972, pp. 37 à 45 ; également C. Eylan, « La vie et la mort d’Alexandre 1er roi de Yougoslavie », éd. Bernard Grasset, Paris, 1935, p. 69).

La participation de l’ORIM au complot contre la personne du roi Alexandre 1er et le fait que l’auteur de l’attentat soit un Macédonien, s’expliquent par les terribles épreuves infligées au peuple macédonien après l’annexion par la Serbie en 1913. La répression contre les populations non serbes (croates, musulmanes bosniaques, monténégrines et macédoniennes principalement) se prolongea après 1918 et singulièrement sous le règne d’Alexandre 1er. Celui-ci et sa dynastie tenaient leur trône des conjurés qui assassinèrent le roi Alexandre Obrenovic et la reine Draga en 1903 à Belgrade. Par la suite et du jour où Alexandre 1er instaura sa dictature personnelle le 6 janvier1929, il s’exposa personnellement à des attentats de la part d’éventuels « vengeurs » des peuples opprimés, en dehors des autres dangers qui ont plané en permanence sur tous les souverains balkaniques en général et serbes en particulier depuis plus d’un siècle.

Les persécutions antimacédoniennes ont été dénoncées par des personnalités comme le professeur Miletic de l’Université de Sofia, lui-même d’ascendance croate, dans diverses publications de l’Institut scientifique macédonien de Sofia. Monseigneur Boris archevêque d’Ochrida et Monseigneur Neophyte archevêque de Skopje ont aussi dénoncé publiquement les exactions de l’organisation serbe dénommée Narodna Obrana, absorbée ensuite par la Main Noire qui fut à l’origine de l’attentat de Sarajevo en 1914, relayée elle-même par la Main Blanche également pourvoyeuse de tueurs dont les crimes et les méfaits étaient nombreux à l’époque. Henri Pozzi dans son ouvrage intitulé « La guerre revient » (éd. Paul Berger, Paris, 1933), et Z.G. Pavlovic dans son livre « Bitka na Jadru » (La bataille du Jadar, éd. Makarija, Belgrade, 1924), ainsi que les journaux tels que Republika du 26 novembre 1920 et du 16 mars 1922, Radnicke Novine du 17 novembre 1919, Politika du 5 novembre 1920, Balkan du 2 septembre 1921 et du 27 septembre 1923, Radnik du 10 juillet 1924, Pravda du 27 juillet 1924, ont décrit la situation en Macédoine, les sévices exercés par les policiers, les paramilitaires, et les missions des « escadrons de la mort » serbes dans le pays. De nombreux autres témoignages existaient à l’époque, sur le degré d’exaspération régnant chez les Macédoniens, tels ceux de Constantin Stanichev, président du Conseil National Macédonien, sur les faits de sadisme policier qui se sont produits à Kalcanik, Souchitza, Dobrevo. Des excès identiques se sont aussi produits au Monténégro (voir l’ouvrage de P. Chotch, « L’alliée martyre. Le Monténégro », La Diplomatie Publique , 1920, p. 10, rapportant aussi les constatations du docteur Burnham, chef de la Mission de secours canadienne, p. 11). Il suffit de citer du côté croate et entre autres épisodes sanglants, l’assassinat du professeur Sufflay à Zagreb le 18 février 1931, et l’attentat perpétré en plein parlement à Belgrade le 20 juin 1928 contre cinq députés croates, qui coûta la vie à deux d’entre eux tués sur le coup alors que deux autres survécurent, le leader croate de l’opposition parlementaire, Stjepan Radic, devant ensuite succomber à ses blessures.

La situation intérieure réelle de la Yougoslavie était largement occultée en France à l’époque de l’attentat, en dépit de certaines mises en garde (sur ce point : l’ouvrage de Svetozar Pribitchevitch, « La dictature du roi Alexandre », éd. Pierre Bossuet, Paris, 1933 ; également, Ernest Pezet et Henri Simondet, « La Yougoslavie en péril ? », éd. Bloud et Gay, Paris, 1933). C’est ce qui a permis toutes les manipulations ultérieures à propos de la mort du roi Alexandre de Yougoslavie, s’agissant plus particulièrement de l’identité réelle du régicide et de l’attribution inexacte de la mort de Louis Barthou à ce même meurtrier. C’est à juste titre que dès le lendemain de l’attentat, le journal L’Illustration daté du 8 décembre 1934 (N° 4788, page 506), constatait sous la plume de Ludovic Naudeau écrivant sur « La Yougoslavie telle qu’elle est », que « les quatre vingt dix neuf centièmes des Français manquent à cet égard des connaissances primaires sans lesquelles il est bien vain de leur part de vouloir essayer de raisonner ». Il est clair que la France officielle ne comprenait pas la situation réelle d’une Macédoine divisée en trois, et d’une Croatie privée de liberté et opprimée. Cela explique, toujours selon Ludovic Naudeau, que « conduit par des Croates, ce Macédonien a fait à Marseille le sacrifice de sa vie » (L’Illustration du 24 Novembre 1934, N° 4786, page 413). Car, contrairement à ce qui s’écrira plus tard, dès 1934 il est notoire que « … le revolver ait été tenu à Marseille non pas par un Croate, mais par un Macédonien » (ibidem).

C’est l’un des chefs de la police serbe de l’époque qui a écrit, qu’à la fin du mois d’août 1934, lors d’une rencontre à Rome à l’hôtel Continental, « Pavelic et Mihajlov convinrent de mettre sur pied plusieurs groupes terroristes en prévision de l’attentat…… Mihajlov proposa que le premier groupe fût conduit par son chauffeur Vlada Gueorguiev Kerin » (Vladeta Milicevic, « L’assassinat du Roi Alexandre 1er à Marseille », Hohwacht, Bad Godesberg, 1959, page 55). Que les deux organisations aient agi de concert s’explique, d’une part, par le fait que Pavelic avait défendu comme avocat plusieurs membres de l’ORIM devant les tribunaux yougoslaves, et d’autre part, parce qu’un Pacte officiel liait les deux mouvements nationalistes (Jean Kapel, « Les Oustachis vengeurs du peuple croate », Histoire Magazine, N° 15, avril-mai 1981, p. 37). Les deux organisations révolutionnaires, l’une croate (l’«Oustacha», qui signifie «l’Insurgé») et l’autre macédonienne, avaient défini ensemble leurs objectifs.

Effectivement, le Pacte Oustacha – ORIM a bel et bien été signé à Sofia le 20 avril 1929, par le docteur Ante Pavelic et Gustav Percec pour la partie croate, et au nom du Comité National Macédonien par son président le docteur Stanichef, les vice-présidents, Kisselintcheff et N. Iakimoff, les secrétaires I. Vassileff, V. Doumeff, N. Grabovsky, et les membres M. Dimitroff, I. Hadjoff, B. Antonoff, S. Naneff, G. Kondoff et Topukoff. En voici le texte intégral d’après le document original manuscrit rédigé en croate et en macédonien: « Au cours de la visite fraternelle que le député croate Docteur Ante Pavelic et le représentant de la ville de Zagreb Gustav Percec ont rendue au Comité National des Organisations des émigrés macédoniens en Bulgarie, il a été constaté des deux côtés que le régime impossible auquel sont soumises la Croatie et la Macédoine, leur impose de coordonner leur activité légale pour conquérir des droits nationaux et humains, la liberté politique et l’indépendance pour la Croatie et la Macédoine.

En conséquence, les deux parties déclarent que pour l’avenir elles vont unir leurs efforts pour atteindre cet idéal des deux peuples frères ».

Aucun agent extérieur à ces deux parties n’a présidé à cette alliance, car ni l’Oustacha ni l’ORIM n’ont eu besoin à cette date de quelque parrainage que ce soit, pour définir les buts de leur lutte commune, totalement étrangère aux inspirations « allemandes ou italiennes » qui leur seront prêtées plus tard, afin de dénaturer leur combat et dénigrer leur cause nationale respective. En revanche, le roi de Yougoslavie avait amorcé dès 1933 un rapprochement poussé avec l’Allemagne, dont il appréciait l’anticommunisme, et pour faire pièce aux visées territoriales italiennes (sur ce point : l’ouvrage précité de C. Eylan, pp. 116 à 129 et B. Krizman, « Vanjska politika jugoslavenske drzave 1918-1941 » – La politique extérieure de l’Etat yougoslave 1918-1941- Zagreb, 1975, pp. 58, 60, 67, 79, 80 ; également, Documents diplomatiques français, 1932-1939, Tome VII, pp. 628, 650-651).

Par conséquent, les faits parlent d’eux-mêmes : c’est un Macédonien membre de l’ORIM qui a tué le roi et non pas un membre croate de l’Oustacha. Les trois Croates membres de l’Oustacha qui seront ensuite arrêtés par la police française, n’étaient pas présents à Marseille le 9 octobre 1934 au moment précis de l’attentat. Mio Kralj, qui était censé « couvrir » Kelemen dans sa fuite, avait quitté la Canebière avant même la fusillade, rentrant à Aix-en-Provence pour gagner ensuite Fontainebleau via Avignon. Finalement il y est interpellé le 10 octobre 1934, parvient à échapper une première fois à la police et se fait appréhender le 15 octobre suivant à Melun. Quant à Zvonimir Pospisil et Ivan Raic, qui étaient censés préparer un attentat à Versailles au cas où celui de Marseille aurait échoué, ils étaient très loin de Marseille au moment des faits, et furent finalement arrêtés à Thonon-les-Bains dans la nuit du 10 au 11 octobre 1934, alors qu’ils voulaient regagner la Suisse par le train. Ce sont ces trois Croates qui furent jugés au cours d’un procès qui s’est déroulé à Aix-en-Provence dans des conditions hautement discutables. Leur défenseur Maître Georges Desbons, avocat à la Cour d’Appel de Paris, victime d’une machination, fut radié du Barreau et expulsé manu militari du tribunal le 19 novembre 1935, pour des propos qui lui ont été faussement attribués. Il a été publiquement et officiellement réintégré un an après dans des conditions qui ne pouvaient que confirmer rétrospectivement le caractère politique d’une cabale judiciaire montée de toutes pièces. Cette péripétie a néanmoins sauvé les trois accusés de la condamnation à mort voulue par Belgrade. Finalement, le dénommé Mio Kralj né le 17 septembre 1908 à Koprivnica mourra en prison à Fontevrault en 1941 des suites d’une grave maladie. Zvonimir Pospisil né le 9 juin 1904 à Vukovine (canton de Velika Gorica) décèdera à la maison centrale de Caen en 1940 des suites d’une opération. Enfin Ivan Raic, né le 5 janvier 1903 à Kolendica (canton de Ludbreg) est le seul à être libéré le 12 décembre 1941, et une fois rentré dans son pays il y mourra en 1944 durant la guerre.

Il n’est pas indifférent de noter, à propos de la participation de l’Organisation révolutionnaire macédonienne à l’attentat de Marseille, que le choix de Maître Georges Desbons comme défenseur des trois détenus croates membres de l’Oustacha a également été fait après consultation des dirigeants nationalistes macédoniens, en concertation avec eux et en application du Pacte de Sofia conclu en 1929. C’est le professeur Miletic, président de l’Académie bulgare, qui a suggéré les noms des défenseurs possibles, dont celui de Maître Georges Desbons, lui-même membre de l’Académie macédonienne, qui était lié aux milieux macédoniens et auteur de travaux historiques et littéraires sur la Bulgarie. Celui-ci a accepté d’assurer la défense des trois nationalistes croates, parce qu’il connaissait très bien la situation intérieure de la Yougoslavie à l’époque, et qu’il savait que Louis Barthou n’était pas mort des suites d’une blessure par arme à feu faite par Kelemen.

En effet, contrairement à l’affirmation couramment reprise et nettement orientée selon laquelle Louis Barthou aurait succombé des suites des tirs provenant de l’arme utilisée par Kelemen, celui-ci n’est pas le meurtrier du ministre français des affaires étrangères. Cela a été formellement établi dès l’origine au cours de l’enquête policière, mais pour des raisons de « haute politique », tout a été fait pour imposer l’idée fausse attribuant la mort de Louis Barthou à un membre croate de l’Oustacha. La vérité a été sciemment dissimulée et déformée, jusqu’à ce que l’imposture soit passée en force de « fait historique ». Il a fallu attendre certaines révélations intervenues quarante ans plus tard, pour que l’exacte réalité soit rappelée par quelques historiens, sans que la « vérité officielle » ait pourtant été définitivement rétablie dans les écrits de tous ceux qui ont été amenés, pour une raison ou une autre, à évoquer l’attentat de Marseille.

La preuve irréfutable de ce que le Macédonien Kelemen (et les trois Croates encore moins) n’était pas le meurtrier de Louis Barthou a été apportée par le rapport d’expertise daté du 9 octobre 1935, établi par le docteur G. Béroud directeur du laboratoire de police technique de Marseille et P. Gatimel expert armurier. Voici ce que disent les auteurs de ce rapport : « La balle trouvée dans la voiture royale du côté gauche où était assis le président Barthou, constitue un projectile blindé de cuivre d’une cartouche de 8 millimètres, modèle 1892. Cette balle est du même calibre que celles tirées par les agents de police. Elle n’a pas été tirée par l’un ou l’autre des pistolets trouvés en la possession de Kelemen ». Et les experts de conclure : « La balle enveloppée de cuivre trouvée dans la voiture royale correspond aux balles tirées par les revolvers des agents de police ».

Le projectile qui a touché Louis Barthou lui a traversé le bras, rompant une artère et brisant l’os. C’est cette balle qui a été découverte dans la voiture royale, une Delage découverte, qui transportait le roi et le ministre, logée entre la carrosserie et le dossier contre lequel était appuyé Louis Barthou. Celui-ci, qui reçut les premiers soins à l’hôpital (à l’Hôtel Dieu très précisément), a donc été touché par une balle tirée par un policier et non par un projectile provenant du pistolet « Mauser » de Kelemen. Des membres du service d’ordre ont en effet tiré dans toutes les directions, y compris sur l’auteur de l’attentat qui gisait déjà au sol. Les policiers yougoslaves qui suivaient le cortège ont eux-mêmes fait feu dans la direction de Kelemen dès les premières détonations, ce qui a aussi conduit les policiers français à riposter en direction des premiers, pris pour des complices et sans savoir à qui ils avaient à faire. C’est cela qui explique les tirs croisés des policiers, qui ont blessé plusieurs personnes dont Louis Barthou, les autres victimes étant Madame Dumazert et son fils, ainsi que Mesdames Dupré et Armellin, alors que Mesdames Durbec et Faris également atteintes devaient décéder.

Sur les 10 balles que contenait le chargeur du Mauser utilisé par Kelemen, 5 atteignirent le roi, 4 blessèrent le général Georges qui a voulu s’interposer, la dernière touchant l’agent Galy alors qu’il tentait de maîtriser Kelemen. Quant à la deuxième arme trouvée en sa possession – un Walter 7,65 – elle n’a tiré aucun projectile.

L’auteur de la blessure qui fut fatale à Louis Barthou pouvait être identifié. L’agent de police affolé et maladroit qui en était responsable n’aurait au pire encouru qu’une condamnation pour blessure par imprudence. La thèse officielle délibérément faussée, a été que Barthou aurait été blessé par Kelemen, lui-même inexactement présenté ensuite comme Croate et membre de l’Oustacha.

C’est l’historien Jacques de Launay qui a retrouvé dans les archives la pièce capitale constituée par le rapport d’expertise du 9 octobre 1935, « oublié » pendant quarante ans, démentant formellement l’affirmation selon laquelle le roi Alexandre 1er et le ministre Louis Barthou auraient été victimes de la même arme et du même assassin. Cette « révélation » tardive figure dans son ouvrage sur « Les grandes controverses de l’histoire contemporaine 1914-1945 », Edito-service, Genève, 1974, page 332. Un autre historien membre de l’Académie française, Alain Decaux, a confirmé pour sa part les termes de ce rapport, précisant que « les policiers…..se mettent à tirer…Dans tous les sens, de la façon la plus désordonnée du monde… ce tir sans objet va atteindre dans la foule plusieurs personnes ». Il ajoute à propos de Louis Barthou, dont « l’artère humérale a été coupée juste au-dessus du coude », que « sur place, on lui a bien fait un garrot, mais au poignet ! ». Et il conclut sur ce point : « La thèse officielle sera que le roi Alexandre et Barthou ont été atteints par le même assassin. C’est faux ! » (d’après son article sur « L’assassinat d’Alexandre 1er de Yougoslavie », Historia, n° 432, novembre 1982, pp. 159 et 160). Avant lui un autre auteur, François Broche, a aussi écrit que le rapport établi par Pierre Mondanel, inspecteur général de police criminelle et vice-président d’Interpol, contredisait à la fois la thèse selon laquelle le ministre Barthou aurait été la cible de l’attentat et l’affirmation attribuant sa mort au même auteur (son ouvrage sur «Alexandre 1er et Louis Barthou », collection Les grands crimes politiques, Balland, 1977, pp. 167 et 168).

Un autre témoignage essentiel mérite encore d’être cité, confirmant l’affolement qui régnait dans les rangs du service d’ordre et la maladresse des policiers, celui de Vladeta Milicevic chargé de diriger l’enquête pour le compte du gouvernement yougoslave. Ce personnage-clé, démentant ce qu’il écrivait par complaisance sur ce point dans son ouvrage (précité) publié en 1959 alors qu’il vivait à l’époque en France où il fut fait chevalier dans l’Ordre de la Légion d’honneur, a déclaré une fois rentré en Yougoslavie : « le policier qui a tiré sur l’auteur de l’attentat était mauvais tireur. Il a atteint le ministre Barthou ! » (rapporté par Ivan Muzic dans son ouvrage « Masonstvo u Hrvata » – La Franc-Maçonnerie chez les Croates – Split, 1984, p. 307). Dans cette même déclaration, il s’en prenait à l’enquête diligentée par les autorités françaises de l’époque, dans les termes suivants : « c’était l’une de ces enquêtes qui avaient pour mission de dissimuler et non pas de révéler, de cacher la responsabilité du gouvernement français et de ses organes policiers ……Croyez le ou non, je n’ai pu dire la vérité nulle part jusqu’à présent, car ils ne l’auraient pas publiée » (ibidem, p. 306).

En dépit de toutes les preuves rassemblées et sans tenir compte des éléments factuels, le gouvernement français a fait inculper les oustachas croates de l’assassinat de Louis Barthou, à la demande de Belgrade qui avait besoin de cette inculpation. La vérité officielle a donc consisté à prétendre faussement, que Louis Barthou avait été tué par la même arme et par la même personne que le roi lui-même. Cela a permis à la presse de se déchaîner contre les individus emprisonnés, en prélude au procès qui devait suivre et à la future condamnation à la peine capitale qui était attendue. Sur le plan juridique et judiciaire, cela a conduit à les charger plus encore, en les accusant de faits commis par quelqu’un qui avait payé son acte de sa vie, et de faits imputables à d’autres, alors qu’eux-mêmes n’étaient ni présents sur les lieux ni les auteurs directs des faits incriminés, même s’ils participaient à un complot dirigé contre la personne du Roi.

La consigne diplomatique visait à souligner l’amitié entre la France et la Yougoslavie, renforcée par le même deuil, et à dissimuler lors du procès qui s’est déroulé à Aix-en-Provence l’implication de l’Italie. L’assassinat de Louis Barthou par Kelemen est un mensonge volontaire, comme est mensongère l’affirmation selon laquelle le régicide était un Croate membre de l’Oustacha. Mais cette présentation des faits était voulue par Belgrade, à des fins de politique intérieure, pour discréditer dans l’immédiat les comploteurs et leurs organisations et disqualifier pour l’avenir leur cause nationale aux yeux de l’opinion publique et plus largement au regard de l’Histoire.

Le gouvernement de la France à l’époque pouvait d’autant moins refuser d’accéder aux demandes de Belgrade, que les autorités yougoslaves auraient pu mettre en cause la négligence policière dans la réussite de l’attentat. Dans son ouvrage précité, François Broche écrit fort justement (page 168) : « Dès lors, on comprend pourquoi ce brûlant secret d’Etat fut strictement gardé. Le président Barthou tué par des policiers français affolés, tirant dans tous les sens, à la fois sur la Delage et sur la foule… c’était une vérité trop absurde, trop scandaleuse, pour être livrée à l’opinion publique française et internationale ». Mais aujourd’hui, près de quatre vingts ans après, et alors que la simple vérité historique est connue, peut-on encore continuer à induire en erreur l’opinion publique, manipuler les faits réels, et faire produire aux mensonges officiels tous leurs effets pervers ? L’Histoire de France et celle de votre illustre Institution méritent mieux que la perpétuation des mensonges officiels. S’il est normal et légitime de faire revivre le passé, il serait salutaire de le faire en pleine lumière, en rectifiant enfin certaines allégations qui n’ont pour elles que la force de leur répétition, mais très éloignées de la simple vérité historique.

En restant à votre disposition pour de plus amples informations et toutes précisions utiles que vous souhaiteriez recueillir, nous espérons que les observations et remarques qui précèdent pourront être prises en considération, notamment à l’occasion d’une prochaine réédition de votre ouvrage.

Nous vous prions d’agréer, Madame le Secrétaire perpétuel, nos hommages respectueux, ainsi que l’expression de notre très haute considération.

Share

Post to Twitter

89 Responses to Tko je u Marseilleu 1934. ubio kralja Aleksandra, a tko Louisa Barthoua?

  • HISTORIK says:

    DUNCAN

    Ajoj, samo da ovo ispravim. Pa to je nemoguće.

    Dušan Simović je bio delegat srpske Vrhovne komande kod vlade Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, prema akreditacijskom pismu upravo od 29. listopada 1918. godine kada je Hrvatski sabor raskinuo sve državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom. Simović dolazi u Zagreb tek 31. listopada 1918. Njegov pomoćnik u Zagrebu bio je potpukovnik Milisav Antonijević. Dana 10. prosinca 1918. Simovića je na njegovom mjestu, sada “Srpske vojne misije u Zagrebu”, zamijenio pukovnik Milan Pribićević. Dakle ni prije ujedinjenja ni kasnije nama nikakvih časnika SHS.

    AJOJ.

  • Duncan says:

    @ historik
    Dušan Simović je bio određen za delegata Vlade Srbije i njene Vrhovne komande kod Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. Šta je tu AJOJ?
    Evo ti akta kojeg je izdalo Narodno vijeće SHS, a potpisao ga (onaj prvi) A. Pavelić
    „U cilju reorganizacije starih vojnih formacija u našim danas slobodnim zemljama riješeno je sporazumno između Narodnoga Veća u Zagrebu i vlade vrhovne Komande u Srbiji da dođe u Zagreb vojna Misija Srbije, koja će zajednički sa našim vojnim odsekom stvoriti novu mladu narodnu vojsku na mesto bivše austrijske, koja će se raspustiti.
    Nova vojska sačinjavaće sa dosadanjom vojskom Srbije jednu jedinstvenu vojsku naše nove zajedničke države i biče formirana pomoću kadra, koji će se uzeti iz jugoslavenskih legija, koje su u Srbiji. Misija je već otpočela svoj rad. Njen šef je pukovnik gospodin Milan Pribićević (….) „
    Na dan 5. prosinca već je postojalo Kraljevstvo SHS. U odgovoru na Adresu Delegacije Narodnog veća prestolonaslednik Aleksandar je 1. prosinca (četiri dana ranije) proglasio „Ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca“. (Tako da je Srbija jedina zemlja na svetu koja je ikada priznala Državu Slovenaca, Hrvata i Srba.) Dakle, Država SHS je izrekom pomenuta u izjavi o ujedinjenju sa Srbijom.
    Petog prosinca je već postojalo Kraljevstvo SHS, i svi časnici u službi bili su na taj dan već časnici nove države. (I Angjelinović, i Simović) Priznajem da sam dao lošu formulaciju „tu nije ni došao kao oficir Srbije, nego SHS“, želeći zapravo da kažem da je tog dana bio u Hrvatskoj kao oficir Kraljevstva SHS. (Omaške se dešavaju, vidim i da smo ga nekoliko puta pisali kao Simonovića)
    Ne znam čemu AJOJ, osim u slučaju nesporazuma na koju SHS mislimo – čini mi se da je to u pitanju?
    (Ne znam ni zašto se onaj MK poziva i na Državu SHS i na Sabor, kad je Državu SHS proglasilo Narodno vijeće, koje je i ušlo u ujedinjenje, za razliku od predratnog Sabora koji je bio protiv.)

  • HISTORIK says:

    Duncan

    Drago mi je da smo se riješili nezgrapnosti.

    Ali opet si donekle pojednostavio priču. Po tebi automatski je 1. XII. 1918. vojska Kraljevine Srbije i vojska Države SHS i drugi odredi te provizorne države postala vojska Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Zapravo se radi o dugom procesu stavranja zajedničke vojske. Prva službena primanja bivših austro-ugarskih časnika počela su tek u travnju 1919. godine, da bi se taj proces završio tek 1923. godine. Do tada je vojska Kraljevstva SHS (uglavnom do sredine 1919.) zapravo vojska Kraljevine Srbije (kadrovski), usprkos promijeni naziva. Da ovdje ne govorim o zakonskim rješenjima koja su dugo bila dvoznačna.

    Uglavnom može se reći da si “u pravu”, Dušan Simović je od. 1. XII. 1918. časnik vojske Kraljevine SHS, ali priča je znatno složenija.

    Za Grgu Budislava Angjelinovića nisi u pravu, on ne postaje časnik vojske Kraljevine SHS. On je bio povjerenik za javni red i sigurnost u Zagrebu u okviru Narodnog vijeća te kasnije postaje narodni zastupnik. Tijekom 1. svjetskog rata Angjelinović se nalazi u zatvoru te kratkotrajno u vojsci kao nepouzdan element za Beč. Krajem rata dolazi u Zagreb, znači demobiliziran je. Znači nikada nije bio časnik, ni u austro-ugarskoj vojsci, niti je to mogao postati kao spomenuti povjerenik za Zagreb.

  • MK says:

    Historik,
    Simovic i Simonovic ne da su samo dva razlicita imena, nego su to i dvije razlicite osobe.

    Duncan,
    Delegacija vojske susjedne drzave ostaje delegacija vojske susjedne drzave. Drzava ima diobu vlasti na zakonodavnu (Parlament – u ovom slucaju Sabor), izvrsnu (Vlada – u ovom slucaju Narodno vijece) i pravosudnu (Pravosude odnosno Sud).

    Dio izvrsne vlasti je sproveo drzavni udar na Drzavu SHS, i bez Sabora nema akta o ujedinjenju (i to cu ti jos beskonacno puta ponoviti bude li to bilo potrebno). A Kruna Karadordevica anektirala je Drzavu SHS, i to niti ti niti Historik niti bilo tko nemoze vise promjeniti, makar i istrazili sto su Simonovic i Antonijevic toga kobnoga dana doruckovali, rucali i vecerali.

    Nit je Narodno vijece moglo izvrsiti akt raspustanja svih drzavopravnih sveze sa Austro-Ugarskom, nit je to Narodno Vijece moglo izvrsiti akt ujedinjenja sa Kraljevinom Srbijom i Kraljevinom Crnom Gorom. I ako ti to nije jasno – onda ti i nemoze biti jasno da je to sto se dogodilo bez Sabora sa jedne strane “drzavni udar unutar Drzave SHS” a sa druge strane “anektiranje Drzave SHS”.

    No da to razumjes valjda bi i shvatio da si upravo opisao suradnju snaga koje su pocinile drzavni udar, i snaga koje su anektirale Drzavu SHS.

    Nije “Narodno Vijece” zakonodavna vlast, da izdaje zakon po kojem se raspusta vojska Drzave SHS odnosno Domobranstvo i zamjeni sa srpskom vojskom, to samo Sabor moze. I to je drzavni udar i veleizdaja!

  • Duncan says:

    @ historik
    Ispričavam se, termin “časnik” upotrebio sam uslovno, primerenije je bilo kazati “dužnosnik”.
    Slažem se da je proces stvaranja zajedničke vojske potrajao, ali se može reći da je u provizorijumu i ono što je bilo prihvaćeno od suosnivača (Narodnog vijeća i Aleksandra I) kao legitimna oružana sila, realno i predstavljalo oružanu silu nove države.
    Inače, postupak potpunog ustrojavanja nove države potrajao je više od tri godine, i nije bio završen ni donošenjem Vidovdanskog ustava, jer su potom morali biti doneti novi zakoni i podzakonska akta. (Tu se, recimo, opekao Alija Alijagić, verujući R. Čolakoviću da nova ustavna zasada da nema smrtne kazne za zločin ubistva iz političkih pobuda važi odmah po donošenju Ustava, jer su ga u Zagrebu obesili po “do daljeg” važećem K&K Krivičnom zakoniku, koji je najslađe vešao zbog političkih krivica.)
    Hrvatska je 1918. praktično bila u dvovlašću, što ovi poput MK ne znaju, ali se Narodno vijeće nametnulo kao reprezent ne samo Hrvata, već i ostalih negermanskih državljana K&K. (Ovde neki pominju Sabor, ali kada je taj Sabor bio zadnji puta biran?)
    Hrvatski politički vrh, kada se radi o etničkim Hrvatima, jeste bio podeljen, ali su “Jugosloveni” bili nešto brojniji, u strahu od Italije i ostalih moćnika, dok su Slovenci bili na još grđoj vetrometini. Hrvatski “Jugosloveni” apsolutnu su prevagu u nepriznatoj (osim od Aleksandra I) Državi SHS odneli zahvaljujući Srbima iz Hrvatske, i Slovencima.
    S druge strane, u Kraljevini Srbiji niti je ko bio za takvu državu, niti ga se pitalo. Srbijanska skupština okupljena je tek 16. prosinca (15 dana pošto je objavljeno osnivanje države) da aminuje svršen čin. A pet dana kasnije prihvatila je saopštenje vlade da su se politički faktori svih pokrajina Kraljevstva SHS saglasili o sastavu predstavništva za celu državu, i izabrala poslanike Srbije za Privremeno narodno predstavništvo.
    Mada onom MK i sličnima baka nije pričala, Srbijanci listom nisu želeli u isti dom sa inovernicima s kojima se do juče ratovalo, i koji su počinili tolike zločine po okupiranoj Srbiji. (Sad, pošteno – pitanje je koliko su zločina počinili Hrvati, a koliko takozvani „Srbi iz Hrvatske“, čiji je dosije kod mene sve obimniji! Narod ih nije mogao razlikovati, isto su izgledali, isto govorili. „Najgore su oni Švabe, što govore naški!“ – upamćeno u Podrinju)
    Beograd je pamtio nedotupave bosanske fesaroše kao okupacione „organe reda“, i germanofilske hrvatske profesore koji su imali zadatak da ponemče šumadijske đake! Uz fizičke kazne K&K koje su u Kraljevini Srbiji odavno bile ukinute. (O tome, onom MK baka nije pričala?)
    Nemojte me pogrešno shvatiti, mada ovi fakti mogu nekom biti neprijatni., samo hoću da dođemo do istine, koja uopšte nije relativna, tj. svačija, kako se nekima čini.
    Aleksandar I se 1919. prihvatio zadatka da Balkan privede Zapadu i civilizaciji, i bio ubijen od družine ruralnih primitivaca, gde je nevažno čak i to da je ubica bio Bugarin. Jedini je šef države ubijen od naci-fašista, i čak je, zapravo – prva njihova žrtva u Evropi!

  • Duncan says:

    Jedan važan deo priče o Marsejskom atentatu koji nećete znati, ako ne budete pročitali ovo. A mnogo će vam toga biti razjašnjeno!
    Fakti hapšenja urotnika pokazuju sve razmere tragike smrti Aleksandra I. Pa, to vam je toliko ponižavajuće, kao da ga je na poljskom imanju na smrt izujedao običan vepar!
    U policijski sekretarijat u Fontenblou 10. oktobra došao je jedan taksista, i kazao:
    „Sad sam baš odvezao na železničku stanicu u Fontenblo jednog stranca koji slabo govori francuski. Ukrcao sam ga na Lionskoj železničkoj stanici u Parizu. Za vožnju od 100 franaka dao mi je još 50 bakšiša. Kazao mi je da ide za Evijan, vozom u 14.10, ali, ma koliko da sam žurio, stigli smo kasno. Čovek mi je sumnjiv: zašto bi jurio u Fontenblo da bi se tamo popeo na voz koji staje i u Parizu?“ Uz detaljan opis odeće, taksista je naveo i da čovek ima ožiljak ispod desnog oka.
    To je bio legendarni Mijo Kralj. Čovek je ispred Paris Lyon (čuvena Gare de Lyon) uzeo taksi da ga vozi u Fontenblo – kako bi opet stigao pred istu Paris Lyon!
    Pošto je policija iz ovoga shvatila da ima posla sa provansalcima grđim od maloletnika tipa Hänsel und Gretel (ono, mrvice, da bismo našli put), potera je krenula unatrag, od ulaska ubica sa teritorije Švice.
    Pospišil i Rajić takođe su, kao i Kralj, bežali istim putem kojim su došli, ne znajući za neki drugi – odlaze autobusom za Fontenblo kako bi otud vozom otišli za Evijan, pa odatle lađom za Švajcarsku. A onda su pomešali Evijan sa Tononom, sišli s voza prerano, izgubili brod koji je vozio preko Lemanskog jezera i bili prinuđeni da još jednu noć ostanu u Francuskoj. Tako su se našli u hotelu Union i bili uhapšeni.
    I ovakvima su neki Hrvati nacrtali aureolu nacionalnih heroja.
    Pa – oni su nacionalna bruka!

  • HISTORIK says:

    DUNCAN

    Vrlo dobro. Mnogo toga što navodiš je neosporno točno i ja se slažem – da ne ulazim u detalje. Godina 1918. “dvovlašće” to vrijedi od mjeseca studenog te godine itd. To se najbolje vidi u radu Srpske vojne misije u Zagrebu i Vojnog odsjeka Narodnog vijeća čije su se nadležnosti preklapale. Zakonski čak nije došlo do ujednačavanja zakona sve do 1929. itd. Ovo oko Alijagića je točno.

    E SADA DA VIDIMO DA LI SE MOŽEMO SLOŽITI (samo ukratko navodim):

    Navodiš da se Narodno vijeće “nametnulo”, nije se nametnulo već je izabrano od Narodnog sveta iz Ljubljane i ostalih pokrajina Dalmacije, BiH, Vojvodine. Hravtski sabor daje tom tijelu legitimitet. Ne može se reći da se ono “nametnulo”.

    Malo obezvređuješ Sabor, ne znam zašto je važno je po tebi važno kada su bili zadnji izbori (bili su 1913.), uloga Hrv. sabora je u tim vremenima odlučujuća on je jedino legitimno tijelo za sve južnoslavenske prostore Austro-Ugarske i Pribićević je to dobro znao (Hrvatsko-srpska koalicija) te je svu svoju politiku tako prilagodio da Sabor ostane neokrznut do prosinca 1918. Odluke se nisu mogle donositi u Ljubljani, Sarajevu ili Novom Sadu jer tamo nema pravog “legitimnog” tijela.

    Zaboravio si također da je u Ženevskoj deklaraciji u studenom 1918. također priznato Narodno vijeće i deklarativno i Država SHS. Deklaraciju je potpisao predsjednik vlade N. Pašić, što je kasnije taj dokument lukavo zaoobiđen, preko Pribićevića i regenta Aleksandra, to je druga priča.

    O situaciji u Srbiji i među srpskom elitom se slažem, situacija je složenija, ali neka bude – u pitanju je jugoslavenska ideja koja tu nije bila ukorijenjena.

    Oko zločina Hrvata u okupiranoj Srbiji, treba paziti to je austro-ugarska vojska. Hrvatska tu ne postoji kao faktor. Treba govoriti o zločinima pojedinaca Hrvata i Srba iz Hrvatske i BiH.

    Uloga regenta, kasnije kralja Aleksandra nije bila tako pohvalna kako govori tvoja zadnja rečenica. Zar nije Austro-Ugarska bila zemlja Zapada i Hrvatska kao njen dio isto tako. Nesumnjivo postoji u Aleksandrovoj politici europska nota (veze s Francuskom i V. Britanijom, odmak od SSSR-a), ali nažalost samo načelno, praktično su tu drugi način vladanja, uostalom kao i u državama u okruženju (Mađarska, Bugarska, Austrija, Italija koje su diktature ili poludiktature i mnoštvom vojnih udara) – pojam Zapada je tada vrlo sužen.

    Također si treba postaviti pitanje zašto je kralj Aleksandar ubijen ako je bio “Zapadnjak”. Molim te da pogledaš lijepu knjigu Ivane Dobrivojević – Institut za noviju istoriju Srbije – tu je Aleksandar i njegova osobna diktatura prikazana dosta realno.

    Ovo oko Bugarin je točno, VMRO je tada čista probugarska stranka (uostalom čak ima kontrolu na nekim teritorijima u Bugarskoj), ima makedonskih nacionalnih tendencija, ali tada su slabe, kasnije će jačati.

    I na kraju ovo je lijepo rečeno, ali zaboravio si na austrijskog kancelara Dollfusa koji je ubijen u srpnju 1934. od strane austrijskih nacista, te bi ipak on bio prva žrtva (kao šef države od nacista u Europi.)

    Također se ne smije zaboraviti da se VMRO ne može smatrati fašističkom organizacijom (kao uostalom ni kasnije četnici), Veličko Kerin je ubojica iz VMRO-a, ali nije fašista, a njegovi suputnici ustaše (ustaški pokret se tada nalazi u fazi fašizacije koja 1934. nije završena). To su tada uglavnom nacionalni revolucionari spremni na žestoko nasilje.Ustaški pokret kasnije postaje pravi fašistički preuzimajući osnove fašističke ideologije.

    To da su patroni atentatorima bili talijanski fašisti i mađarski protivnici Versaja (kao glavni) nije sporno, zbog toga se to može smatrati ipak fašističkom zavjerom (iako i tu prevladavaju talijanski interesi koji su puno dugoročniji od talijanskog fašizma).

  • Duncan says:

    @ historik
    Izvini, ali nisam pogrešio: Engelbert Dolfus je bio premijer, a šef države – ja sam kazao da je Aleksandar I bio “Jedini šef države ubijen od naci-fašista” – Austrije bio je Vilhelm Miklas.
    Ne čitam knjige srbijanskih istoričara, naročito onih sa Filozofskog, jer posedujem dokumentaciju i literaturu za kakvom oni nikada nisu ni tragali, jer nikada i nisu išli za naukom. već za karijerama, a i jesu im jake karijere! Sve sami doktori marksizma-titoizma.
    “Diktatura”, čuj! Znaju li oni – šta je “Diktatura”? Njima je Tito bio veliki državnik!
    Veliš – “Također si treba postaviti pitanje zašto je kralj Aleksandar ubijen ako je bio Zapadnjak?“ Pa, upravo zato što je bio Zapadnjak: lider Male Antante i Balkanskog saveza: Jugoslavija, Rumunija, Čehoslovačka, Turska – protiv revizionista, Hitlera i Staljina! Zato su Berlin i Rim pomogli organizaciju atentata, i zato su lažne isprave za ubice stigle iz Moskve!
    Zapad nije bio geografski, nego politički pojam. I Hitlerova levičarski podivljala Nemačka geografski je bila na Zapadu, a politički u 3PM.
    Pitaš, zbog čega je važno kada su bili zadnji izbori (1913), a važno je zbog legitimiteta. Pre rata u Hrvatskoj preovladava proaustrijski establišment, ali – da li on ima snage i nakon rata? Ili je konstituisana nova politička realnost? Narodno vijeće nije se nametnulo u smislu nasilja, nisam ni kazao, već kao neko ko je imao veću podršku od predratnog Sabora.
    A ovo o fašistima, ja, na opšte zgražanje doma, ni Pavelića nisam uvrstio među fašiste, kamoli Bugare, Rumune, Mađare (do Salašija) itd. Fašisti su bili u Italiji, nacisti u Nemačkoj, komunisti u Rusiji, a ovo ostalo – ko se uz njih vozio, vozio se, ali niti je znao ko su šoferi, niti ga bilo briga, imao on svoj lokalni nacionalni interes, pa se mislio ogrebati.

  • HISTORIK says:

    DUNCAN

    Gledaj, opet se neprecizno izražavaš. “Šef države”. Po ovlastima austrijski kancelar je u Austriji između dva rata imao veće ovlasti od predsjednika države, uostalom i diktatura je bila njegova. No, otom potom.

    Ovo oko Male Antante i Balkanskog saveza je točno i to je najvažniji razlog atentata, to je jasno, trebalo je razbiti francuskog saveznika i njegov sustav saveza.
    No, treba odvojiti Aleksandrovu vanjsku i unutrašnju politiku, tu su ključne razlike. I Tito je u savezu sa Zapadom 1948-1955. Ne zaboravi da se Aleksandar krajem 20-ih približava i Italiji, ali ne uspjeva, onda slijede ti savezi.

    Uloga Berlina u atentatu nije dovoljno dokazana.

    Kako iz Moskve, nisu li atentatori imali lažne putovnice nabavljene od mađarske obvještajne službe preko Perčevića.

    Ovdje si sasvim u krivu, od 1906. s prekidima u Hrvatskoj je na vlasti Hrvatsko-srpska koalicija koja se latentno protivi austro-ugarskom državnom sklopu i promovira jugoslavenstvo te je protiv bilo kakvih pro-austrijskih elita. Ova grupacije je domonantna sve do 1918. godine.

    Uostalom nisi mi odgovorio na sve.

  • Duncan says:

    @ historik
    Da ne teramo “mak na konac”, odavno je uobičajeno reći “šef države” (predsednik ili monarh) ili “šef vlade” (premijer), iako u nekim zemljama postoje određene specifičnosti.
    Što se tuiče lažnih pasoša, čehoslovački konzul u Zagrebu, dr František Resl, razgledajući pasoš atentatora sa signaturom svog konzulata, kazao je da su „takav pasoš izradile one poznate falsifikatorske organizacije za koje sve zemlje znaju gde se nalaze“. To je kazao javno, a onda u privatnosti pojasnio da je mislio na NKVD. Ja ne bih bio iznenađen, jer je poznato da su Sovjeti odavno radili o glavi Aleksandru I, i da je bilo dokazano da je njihova agentura u Beču pomogla neuspeli Vidovdanski atentat. Staljin je Jugoslaviju smatrao imperijalističkim punktom za napad na SSSR, a Srbiji „kičmom reakcije na Balkanu“, jer njegov „komunizam“ nikako nije mogao tu pustiti korena. (Napisao si „Perčević“, očigledna omaška, misliš na Perčeca?)
    Kazao sam „establišment“ misleći na društvenu elitu u Hrvatskoj (AU plemstvo, industrijalci, bankari itd) koja je nesumnjivo bila naklonjena Beču.
    A unutrašnja politika Aleksandra I? Hajde mi odgovori, da si bio na njegovom mestu – posle ubistva Radića, hrvatski poslanici ne žele da rade u Skupštini dok im se ne ispune određeni zahtevi, na koje srpski poslanici kažu „Nikad!“, pa i sami odbiju da zasedaju. I sada nemaš zakonodavno telo. A nemaš ni političku scenu, jer su svi otišli u bojkot. I šta drugo možeš, nego da sam uradiš što mora biti urađeno.
    Režim između 6. januara 1929. i 3. septembra 1931, kad je donet Oktroisani ustav, ne može se nazvati diktaturom, jer ne poseduje njena osnovna obeležja. Za razliku od pravih diktatura, on je bio uspostavljen kao privremena mera, bez namere da se ovekoveči, trajao je manje od tri godine, i bio je ukinut svojevoljno, u nameri postupne demokratizacije. Za to vreme Aleksandar I ni po čemu nije bio nekontrolisani vladar. Režim od 6. januara jeste suspendovao parlament, i političke stranke, ali je njegova vlast bila ograničena isključivo na politiku, bez namere da utiče na druge sfere života, kulturu, ekonomiju itd. Najzad, od Miloša Obrenovića do Josipa Broza, svaka je vlast u Srbiji bila lična, pa je potpuno neosnovano kao diktaturu izdvojiti samo vladavinu Aleksandra I, koji je bio neuporedivo veći demokrat od njih!

  • Duncan says:

    @ MK
    Ovo si usnimi, pa nauči, da znadeš za drugi put.
    Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba, konstituisano je 5. i 6. listopada 1918. kao najviše političko predstavničko telo južnoslovenskih naroda koji su živeli u Austrougarskoj. To telo je 19. listopada izdalo Deklaraciju kao odgovor na Manifest cara i kralja Karla od 16. listopada, kojim je obećao pretvaranje Austrije u federativnu državu: “Tražimo ujedinjenje cjelokupnoga našeg naroda Slovenaca, Hrvata i Srba na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive – u jednu jedinstvenu potpuno suverenu državu”.
    Paralelizam vlasti je postojao do 29. listopada.
    Dne 29. listopada sastao se Hrvatski sabor i donio sledeće zaključke: “Svi dosadašnji državno – pravni odnošaji i veze između kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije s jedne strane, te kraljevine Ugarske i carevine Austrijske s druge strane, razrješavaju se.
    Dalmacija, Hrvatska, Slavonija sa Rijekom proglašuje se posve nezavisnom državom prema Ugarskoj i Austriji, te prema modernom načelu narodnosti, a na temelju narodnoga jedinstva Slovenaca, Hrvata i Srba pristupa u zajedničku narodnu suverenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba na cijelom etnografskom području toga naroda bez obzira na ma koje teritorijalne i državne granice, u kojima narod Slovenaca, Hrvata i Srba danas živi…
    Sabor kao predstavnik kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije smatra objavu Narodnoga Vijeća od 19. o. mj. za sebe obvezatnom, te izjavljuje, da priznaje Narodnome Vijeću Slovenaca, Hrvata i Srba vrhovnu vlast.”
    Dakle: Sabor je priznao primat Narodnom vijeću, te ga time valjda i ovlastio da sklopi sporazum o ujedinjenju.
    A ovo upamti: 29. listopada, kada je Hrvatski sabor donio Zaključke, još nijedan srpski vojnik nije bio stupio na tlo Države SHS . Međutim, za postojanja Države SHS Italija je zauzela područja obećana Londonskim ugovorom. U zemlji je vladala opasnost od anarhije, prijetnja od boljševizma, šume su bile pune dezertera (“zeleni kadar”), vladala je glad, seljaci su zauzimali imanja veleposednika. I onda je mrski srpski okupator pomogao, a bolje bi mu bilo da nije!

  • HISTORIK says:

    DUNCAN

    Ovo oko “šefa države” trebao si bolje razjasniti, ali dobro. Ipak stoji da je austrijski kancelar Dolfuss (stvarni “šef države) prije likvidiran.

    “Lažne putovnice” – neznam odakle ti ovi podaci. Atentatori su dva puta mijenjali identitet. Iz Mađarske su krenuli krivotvorenim mađarskim putovnicama (mađarska obavještajna služba), da bi u Lausanni dobili krivotvorene čehoslovačke putovnice. Te putovnice je najvjerovatnije krivotvorio ustaša Stanko Hranilović i pod tim putovnicama su uhićeni u Francuskoj. Ovo o stavu SSSR-a prema Kraljeviji SHS odnosno Kraljevini Jugoslaviji stoji, ali dosada u znanosti nije zabilježene veza NKVD-a s atentatom.

    Upravo sam mislio na Ivana Perčevića, ne Perčeca. O njemu govori i Vladeta Miličević, ali zaprao je i on u krivu jer je glavni čovjek oko odabita atentatora i oko putovnica bio Vjekoslav Servatzy uz pomoć Mije Bzika.

    Ovako si naveo “Pre rata u Hrvatskoj preovladava proaustrijski establišment”, što bi se moglo reći za jedan manji dio, posebno vojne elite, te neke povezane gospodarskim interesom s Bečom i Budimpeštom, ali javno mnijenje, politička elita, te mnogi gospodarstvenici su bili na strani Hrvatsko-srpske koalicije (upravo gospodarstvenici hrvatski i srpski podržavaju tu koaliciju jer im je dosta mađarskih ekononskih ograničenja). Pogledaj samo knjigu Nives Rumenjak “Srpska elita u Hrvatskoj”, sve je jasno. Nakon pada Khuena i dualne krize sve se mijenja. Dakle to sa proaustrijskim establišmentom” ne može se smatrati točnim.

    Ovo oko diktature kralja Aleksandra je stav nekih krugova srbijajanske historiografije. S početkom se slažem jer su i neki političari u početku mislili da je to dobar potez i da će se stvari račistiti (HSS, SDS, DS), ali diktatura je imala sasvim drugi smisao. Cijeli demokratski život u zemlji je ukinut i uvedena su drakonska ograničenja, predsjednik vlade postaje general, uveden je Zakon o tisku, Zakon o zaštiti javne sigurnosti i poretka države, sve je to potpuno uništilo slobodno političko izražavanje. Mnogi protivnici diktataure već vrlo brzo odlaze u zatvore i internaciju i Srbi (Pribićević, Drljević) i Hrvati (Maček itd). Točne je da postoji prva faza do Oktroiranog ustava i ona je upravo najdrakonskija kada se kralj ipak pod pritiskom Europe i unutrašnjih događaja donosi Oktroirani ustav 1931. ali to je bila samo forma bez sadržaja, stvari su ostale iste. U kulturi i obrazovanju se stvari značajno mijenjaju – uvodi se integralno jugoslavenstvo kao princip. Ekonomija nije dirana jer je gospodarska elita čak podržavala diktaturu, jer je mogla poslovati u “sređenim” uvjetima. No tu situaciju ipak koristi beogradski centar (posebno ministar financija Stojadinović) da bi se gospodarska moć iz Zagreba (gdje je dosada bila) državnim intervencijama preselila u Srbiju. Uzmi samo slučaj sloma Prve hrvatske štedionice 1931. kojoj država uopće ne pomaže itd., rad Narodne banke i njezine mjere.

    I Aleksandrova diktatura je bila osobna, to je jasno, sve poluge vlasti su šestojanuarskim aktom preškle u njegove ruke. On je neprikosnoveni vladar koji ne odhovara nikome. Protivnicu su u zatvoru ili u internaciji ili u emiograciji, vojska uređuje stvari. Ako to nije diktatura, onda što je? O Milošu Obrenoviću i Josipu Brozu Titu drugom prilikom, ali i sam si nagovjestio problem – nepostojanje demokratskih temelja u Srbiji i Hrvatskoj. Ovdje se može spomenuti vođa HSS-a Maček kome čak odgovara diktatura, u prvo vrijeme, znači čovjek se složio s suspendiranjem demokracije kakva je dosada postojala 8iako je i ona pseudo demokracija jer Kralj Aleksandar i do 1929. ima odlučne prerogative moći u svojim rukama i praktički bira i smjenjuje sve dotadašnje vlade)

  • damir says:

    Duncan,
    A unutrašnja politika Aleksandra I? …

    pa čovječe ti pričaš bajke, zar se tako vodila srpska politika 20-ih i ranih 30-ih (inspirirana Garašaninom …) Oktroirani ustav navodiš kao nediktatorski oblik vladavine … svašat. A posljedice potpisnika ZG ( osnovnom njih inih) punktacija 1932. g.?

  • Duncan says:

    @ damir
    Unutrašnja politika?
    Pa, Aleksandar I je imao zadatak da očuva državu, a opozicija se takmičila u tome ko će je pre srušiti. Nije to bio nikakav Garašanin, ničeg sa Srbijom to nije imalo! Kralj je branio Jugoslaviju!
    Pošto nije gajio iluzije o stvarnom stanju u državi, i s razlogom nepoverljiv prema političarima, Aleksandar I je samo smatrao da putem ličnih dekreta, i sa osloncem na vojsku, može sam rešiti složene probleme višenacionalne države. Autoritativno uređenje u ublaženom obliku vlade sa neograničenom vlašću bilo je uspostavljeno bez pravdanja nekom teorijom ili ideologijom, isključivo kao posledica burnih političkih dešavanja 1928. godine i nadolazeće ekonomske krize. Ovo kratkotrajno odstupanje od principa demokratije potpuno gubi na značaju u kontekstu nerazrešivih političkih problema i istorijskih iskušenja međuratnog perioda, čemu su komunisti presudno doprineli svojom subverzivnošću.
    Zemlja je bila u permanentnom vanrednom stanju.
    Crnogorski nezadovoljnici su pristupali komunistima, ali zadržavajući i stare „zelenaške“ veze sa italijanskom tajnom službom, hrvatski nezadovoljnici su se podelili između ustaškog i komunističkog pokreta, koji su sarađivali, a makedonsko-bugaraški element, željan revizije Bukureškog ugovora, osnovao je VMRO. Ustaše i VMRO dobili su podršku fašista koji su težili za teritorijalnom ekspanzijom, a komuniste je podupirao SSSR radi širenja svog političkog poretka. „Crni“ su želeli telo Kraljevine, „crveni“ pak njenu dušu.
    U sprezi sa spoljnim pretnjama boljševizma i fašizma, visoka unutrašnja nacionalna i politička napetost učinila je Kraljevinu buretom baruta. Najgore od svega je bilo to što raspuštanje ovakve zajednice jednostavno nije bilo moguće, jer razlozi njenog osnivanja ne da nisu prestajali, već su se još i zaoštravali!
    E, pored terorista, koje ne treba žaliti, dešavalo se da malo robije zakače i građanski političari koji nisu shvatali da je nužno malo strpljenja pre potpune demokratije. Šta misliš, da li je npr. Španija, koja je postala uzorno demokratska zemlja mnogo pre jugoslovenskih država, do te demokratije došla dok je bila u vanrednom stanju i opasnosti od levičarske subverzije, ili onda, kada je sebi obezbedila građanski mir?
    (Ne znam je li ti poznato, ali i Radić i Maček su pre upućivanja u zatvor imali na Dvoru razgovore u kojima im je obrazlagana situacija, i tražena lojalnost, kako bi kriza bila prevaziđena.)

  • Duncan says:

    Zagrebačke punktacije?
    Uz par bezazlenih stavova o narodu i seljaštvu kao izvoru vlasti, punktatori su zaključili da se mora povesti borba protiv srpske prevlasti u Jugoslaviji, jer Srbi dominiraju u vladajućim strukturama Jugoslavije zavođenjem diktature 1929 g.
    Pa, kako bi i bilo drugačije, kad su se Hrvati nakon zločina u Skupštini povukli u bojkot?
    Mislim, skloniti se svojevoljno iz priče, pa plakati što nisi u njoj prisutan, to je malo više licemerno. Proklamacija od 6. januara je posledica hrvatske opstrukcije, za koju nesumnjivo dobar deo krivice snose nepopustljivi srpski parlamentarci.
    Nije li slaganje ovakve priče zlonamerno, i usmereno na manipulaciju neobaveštenim i neprosvećenim pukom?

  • MK says:

    Dunca,

    Narodno vijece je najvise izvrsno tijelo koje zastupa narod!
    Sabor je najvise zakonodavno tijelo koje zastupa narod!

    …Izvrsioc koj se ne drzi zakona D-SHS – mora pred sud D-SHS a ne u vlast K-SHS!

    …Nikakvo dvovlasce nije postojalo nego trovlasce “legislativa, eksekutiva i judikativa”. A eksekutiva Drzave SHS je izvrsila drzavni udar protiv zakonodavne vlasti odnosno legislative odnosno Sabora!

    …A Kruna Karadordevica je samo jos anektirala Drzavu SHS!

    …Nije mi jasno zasto polazis od toga da je Srbija nesto bolje za Makedoniju i Makedonce nego li Bugarska. Sve sto pljujes na Bugare – u biti plujes i na Srbiju, sam ti fali objektivnosti da to shvatis.

    …Hrvatski grb je zaseban grb – a ne grudnjak ljeve sise dvoglave bele kokosi! I nece bela kokos odlucivati kud ce se Hrvatski grb smjestit – nego slobodan Hrvatski narod i njegova zakonodavna vlast koja iz njega proizlazi.

    …Bitno samo da su tvog heroja Gavrila Principa i izazivaca 1. Svijetskog rata, 7. Svibnja 1945 Boljsevicki zlocinci proglasili narodnim herojem – pa onda valjda i je heroj. Kad je BG-centrizam u pitanju, zlocinacka kruna karadordevica i zlocinacka petokra su ne rastavljiv par.

    …Za razliku od Pospisila, Princip je cak do Terezina dospijo i ne slave ga samo neki srbi, nego i cijela KPJ! :-)

    …Atentat na Karadordevica je za Hrvatsku stvar u biti bio jako stetan, jer je Hrvate sa jedne strane gurnuo u puno losiju pregovaracku poziciju (one koji su to jos pokusavali) – i prije nego bi mogli opravdano artikulirati svoje interese, trosili bi vrijeme na opravdanje da sa atentatom nemaju veze i osudivanje toga (Kralj taj problem nije imao, jer je nakon atentata na Hrvatske parlamentarce uveo diktaturu). Sa druge pak strane je to bilo jako stetno za to kako svijet gleda na Hrvate, pa eto gledaj ne zadnje i ovaj uradak Hélene Carrere d’Encausse.

  • damir says:

    Duncan,
    Iako se povremeno javljam u raspravi, a pratim i tvoju diskusiju s MK i Historikom (u kojoj iznosiš niz poznatih detalja); gubim volju za raspravu jer želiš osporiti neke od temeljnih odrednica koje su opterećivale prvu YU (a na što sam u tih par javljanja upozoravao):

    - dominantni politički položaj sprske elite (bez obzira na veću ekonomsku snagu hrvatskog prostora;
    npr., odnos prema PHŠ tijekom i nakon velike krize ranih 30-ih) kojoj je suflirao kralj (kako je znao i
    umio)
    - nebitnost višenacionalnog karaktera prve YU (koji je navodno nastojao braniti kralj)
    - nebitnost nacionalne svijesti kao nositelja hrvatske politike (hrvatsko – srpski odnosi kao ključ
    problema)
    - izostanak svake ozbiljnije demokratičnosti (na to je upozorio i I. Banac u knjizi ‘Nacionalno pitanje u
    prvoj YU’, kao i konvertiti S. Pribičević nakon 1927. g.)
    - izostanak autonomnog razvoja svakog geografsko-nacionalnog dijela države (što je kralj, ako je već
    htio braniti (kako ti kažeš) interese državne zajednice, trebao podržati)

    Lijep pozdrav, dobro zdravlje i smislenije argumente u daljnoj raspravi s MK, Historikom i inima želim.

  • Duncan says:

    @MK
    Principa ne uvaljuj Srbiji, ubicu trudne žene mogu da slave komunisti i slični, a taj nesretnik niti je bio Srbin – napola Žid, izjašnjavao se kao Jugosloven – niti je imao veza sa vlastima Kraljevine Srbije. On i njegov mentor Apis bili su deo onog Mladog pokreta u Evropi koji je hteo da sruši multinacionalne monarhije i vlast plemstva kako bi stvarao nacionalne države (Mlada Evropa, Mlada Italija, Mlada Turska, Bosna, Poljska itd.)
    Sam Apis bio je nekakav herostratus, koji je sanjao da bude vojni diktator. Bio je zločinac i veleizdajnik. Ubio je sopstvenog kralja. Pretio je Petru I, a kada se uskopistio Aleksandru I – platio je za sve što je do tada naškodio. Pedesetih ga je rehabilitovao vrsni intelektualac i istoričar Aleksandar Leka Ranković, abadžija. Komunisti su ti, koji su i kanonizovali Principa. Između dva rata on nije pominjan. Nije bio srpski heroj, osim za poneke usijane a šuplje glave, a takve možeš naći i danas.
    Ima puno negativaca među etničkim Srbima, čak i Srbijancima, ali se tamo nikada nisu ustručavali da na njih pokažu prstom i odreknu ih se.
    (A o Vijeću – više neću, ja ti dadem činjenice i sled događaja, a ti što znaš-znaš. Pa, što ih Sabor nije pohapsio, ak je bilo tako kako veliš? Kakvi zakoni Države SHS, kad ona za svog kratkog života nije postigla ni da je prizna iko osim Kraljevine Srbije, kamoli da donosi zakone?)

  • Duncan says:

    @Damir
    Kraljevina Jugoslavija svakako nije bila savršena država. Nije ni mogla biti. Imalo se mnogo toga prigovoriti.
    Ja sam samo odgovorio na neistinite navode i tendenciozne komentare.

  • Mladen says:

    Ne ide bez cvijeca,pa ne ide…

    Gospodine Despot zahvaljujem na prilozenim fotografijama…koje u ovom slucaju imaju sentimentalnu
    vrijednost.Divim se i Francuskoj onoga doba i kasnijoj arhivi, jer govorim sa razlogom.

    Naime dok sam bio djecarac pitao sam starije kako je “taj Vlado”uspio izici iz mase svijeta i doci do auta
    u kojemu se nalazila “kruna pravde”?
    Odgovorili su mi slijedece;”Vlado je imao zadatak predati veliki buket cvijeca kraljici.Sa tim buketom je
    uspio doci do auta a u buketu je imao samokres”…

    Eto gospodine Despot,na prvoj fotografiji se nalazi Vlado Crnozemski sa poklonom kralju!U desnoj ruci
    (pozlatila mu se dabogda)…nosi”cvece zla”…i kao sto rekoh,ne ide bez cvijeca,pa ne ide!!

    p.s.
    Po povratku u”prestolnicu” general Pero Zivkovic je izjavio slijedece;”Predribrali su nas kao frajere…”

  • Duncan says:

    Evo još jednog primera „porodičnog predanja“ o kome sam pričao: „Vlado je imao zadatak predati veliki buket cvijeca kraljici“
    Kako je mogao imati “zadatak predati veliki buket cvijeca kraljici“ kad kraljica Marija uopšte nije bila tu, putovala je vozom?
    Ali je ovo takođe i primer lošeg porodičnog vaspitanja – „U desnoj ruci
    (pozlatila mu se dabogda)“ – Jadno je diviti se kukavičkim zaplotnjačkim ubicama.
    Dok, ”Predribrali su nas kao frajere” nije izjavio Pera Živković, nego Slavko Cvitković kad je Sale ubacio trojku.

  • MK says:

    Duncan,

    Cernozemski nit Pospisil nisu ubili trudnu zenu, a nisu ubili niti Louisa Barthoua. Za razliku od Kralja, VMRO Makedoniju naziva Mekedonija a Makedonce Makedoncima. Zapamti da Makedonija nije Vardarska banovina nego Makedonija!

    To radi tvoga Gavrila Principa, da nije bio Srbin me poprilicno iritira, no ne mislim sa tobom o tome raspravljati i provjeravati koja sklopka u tebi je sada opet izskocila.

    U glavnom su Gavrilo Princip i Dimitrijevic Apis, koj mu je bio mentor kako kazes, bili clanovi Crne Ruke kojoj je prventsveni cilj bio stvoriti Veliku Srbiju. Medu ostalim je zlocinacka “Crna Ruka” ubijstvom Kralja Obrenovic i donjela zlocince Karadordevice do krune, a malo zatim su vec nastojali destabilizirati stanje i u Crnoj Gori (koja multinacionalna monarhija i velesila koju se treba rusiti u mladoj evropi – te price ti pricaj svojim budalama). Slobodno se ti trudi Punise Racice i Dimitijeivice Apise i Gavrile Principe drzati daleko od krune Karadordevica – to nece promjeniti na stvari da Karadordevici stoji iza ubijstva Obrenovic, Radica, Basariceka i Franje Ferdinanda i njegove supruge – a da su ti zlocinci u odlucujucem trenutku njegove marijonete.

    Ali je Draga Obrenovic bila trudna to neznam – ali znam da je i iza njezinoga bacanja kroz prozor stajalo uzdignuce zlocinacke krune Karadordevica, koju je Srbija i svojoj dvoglavoj beloj kokosi nabili nad glavu – i to bez da je monarhija – a Srbi se i dalje toj zlocinackoj kruni klanjaju (i ti mi se brines za “neke hrvate” koji se klanjaju Pospisilu?).

    …znam da bi ti faktima zelio promjeniti povijest i zato i mazes meda oko usta da prikrijes namjeru da zelis ugrist kao zmija otrovnica. Ono sto se dogodilo promjeniti nemozes sa faktima, pa ces se morat pomiriti sa time da je narodno vijece izrvsilo drzavni udar na Drzavu SHS, a zlocinacka Kruna Karadordevica Drzavu SHS je anektirala – pa makar i negdje nasao podatak sto je Simonovic toga 5. Prosinca 1918 doruckovao.

    …A ako KPJ slavi Gavrila Principa – slavi marionetu zlocinacke krune Karadordevica.

    …A ako je Jovo Caruga zasluzio da ga vjesaju g. 1925 – jos je Karadordevic g. 1934 dosta dobro i prosao.

    …Problem je u tome, sto bi se Hélene Carrere d’Encausse mozda vise trebala pozabaviti za time kako su Karadordevici dosli na vlast (smrt Obrenovica), kako su Karadordevici anektirali Drzavu SHS (smrt prosinackih zrtava), kako su uveli diktaturu (smrt hrvatskih parlamentaraca) – mozda onda nebi trosila vrijeme na to da siri tendenciozne neistine.

    …Ali znas Duncan, dok covjek vidi ovakve ko tebe koji drugima mazu med oko usta – ali i na oci, i grcevito pokusavaju zlatne gumbe na odjelu Karadordevica polirati i na njihove krvave ruke brzo bijele rukavice navuc – i da to tako cijeli srpski lobby tako radi, covjek se mozda cak sa ovakvim tendencioznostima kao one od Hélene Carrere d’Encausse mora pomiriti.

    …No znas Duncan – ne budite u zabludi, jer svaka laz koja upali i lazljivca i manipulatora navodi da ide korak jos dalje – blizi ga danu istine.

  • MK says:

    Duncan, a je li je to bilo pravo cvijece ili plasticno?

  • Duncan says:

    Hajde, pošto ti je sve ostalo obrazloženo (mada tebi to ne pomaže), da ti kažem još i to da Apis nije ubio kraljevski par zato da bi doveo na tron Karađorđeviće.
    Apis je želeo republiku, kao vojnu diktaturu latinoameričkog tipa. Kada je shvatio da za to neće dobiti podršku u vojsci, tek onda je pozvan Petar I.
    Šokiran Principom, kako ćeš podneti i ovo: ni Apis nije bio Srbin, nego Cincarin? On jeste organizator tajne organizacije Crna ruka – ujedinjenje ili smrt, i organizator Sarajevskog atentata (u kom je ubijena trudna žena) ali bez veza sa vlastima Srbije i njenom zvaničnom politikom. Napred sam ti naveo kojem evropskom pokretu je pripadao.
    I, daj, pusti “bijelu kokoš”, ako ćemo se zezati, onda vidi onaj grb što su ga napravili od kafanskog stolnjaka iz onog bircuza gde su si proglasili državu.

  • MK says:

    Kazes, “…tek onda je pozvan Petar I.”

    Koj je naravno odbio bilo kakvo prihvacanje krune (ali je prisiljen bio – kao sto je morao i anektirati Drzavu SHS). A nikako nije mogao pronaci zlocinacke atentatore na Obrenovice, i naravno pripremio je njima velicanstven kraljevski pogreb kakav srpskim kraljevima mucki ubijenima i pripada.

    Duncan, ma sad si me nasmjesio do kraja – (bez vrednovanja) pa ko od vas nije Cincar, Vlah, Torbes, Goranac, Albanac, Bugar, Makedonac, Madar, Rumunj itd.? Pa zar nije i djed Karadorde Petrovica bio Albanac? :-)

    Hocete Kosovo – necete kosovare. Hocete Veliku Srbiju – necete Cincare. Pa ljudi – sto je vama, ne ide jedno bez drugoga!

    Znas Duncan, nisam ja rekao da je Apis ubio Obrenovic, nego “Crna Ruka”… A sto se tvojih mocnih multinacionalnih monarhija tice – Crnu Goru jednostavnu nesmjemo zaboratiti da je bila prva meta “Crne Ruke” nakon dolaska na vlat krune Karadordevica…

    …Imamo i mi ovdje jednog Bijeloglavog Kukurikavca – jako mu se svida “bela koka”. :-)

  • Duncan says:

    Narodna skupština je 4. juna 1903. izabrala Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Moralo se delovati brzo, da ne bi izbio haos u obezglavljenoj zemlji. Petar nije imao prava da se premišlja.
    Deo oficira i vojske pobunio se u Nišu (tu je bilo mojih starih, kako sam napred kazao o porodičnom dinastičkom sentimentu). Oni su uzeli vlast nad Niškim okrugom i zahtevali da se sudi ubicama. Svojim gestom jasno su pokazali Apisu da nema podršku vojske.
    Zbog različitih pogleda na ubistvo kraljevskog para, situacija u zemlji bila je na granici građanskog rata, pa je zaključeno da će najbolje biti da se problem do daljeg gurne pod tepih. Apis je poslat “na školovanje” u inostranstvo, pa na službu u Makedoniji, jer Petar I jednostavno nije imao snage da se obračuna sa njegovom klikom. Zaverenici su dugo zadržali uticaj na određene krugove u vojsci.
    Oni su organizovali Sarajevski atentat, i potpalili fitilj WW1.
    Tek će Aleksandar I imati smelosti i biti u stanju da se obračuna sa ovom štetnom bandom revolucionarnih avanturista.
    Drago mi je da vam mogu pomoći u upoznavanju sa istorijom Srbije i Hrvatske, namesto crveno-crne propagande kojom ste kontaminirani.

  • MK says:

    …Nevjerojatno :-)

    …I onda kad je Apis dosao k sebi vise nije zelio vojnu huntu “latino-americkog-modela” nego zelio novoizabranoga Kralja i multinacionalnu monarhiju – pa cak je i poslusno otisao na sluzenje u Makedoniju – zato jer su Makedonci gotovo jecali od zelje da dodu pod srpsku cizmu – a Karadordevic opet nije zelio nego je morao njih tlaciti.

    …A Apis sa teroristickim i urotnickim podkopavanjem drzavopravnog poredka u Crnoj Gori g. 1908/9 uopce nije imao nikakve veze – a jos manje kruna Karadordevica. Ipak u slucaju da su pokusaji destabilizacije od strane Crne Ruke upalili – i da prijeti gradanski rat Crnoj Gori, siguran sam da bi Kralj Karadordevic odmah ponudio svoju zasticnicku ruku u pomoc. Zapravo nebi ponudio – nego bi prisiljen bio i uopce nebi imao drugoga izlaza nego da prisvoji i Crnu Goru (zamisli da dode do krvoprolica). I ovaj problem mi se cini zlocinacka kruna karadordevica 6 godina kasnije gura pod tepih – a cini mi se da ti ovdje i atentat g. 1914 guras pod tepih i anektiranje Drzave SHS 1918 i uopce sve guras pod tepih.

    A naravno, tvoji iz Nisa nisu mogli protiv narodne skupstine (bi i nebi), a kralj karadordevic nije mogao protiv Apisa a jos manje dati ga pred sud – ali ga je mogao poslati na skolovanje ko smrkljivoga skolarca koj si jos nezna nit nos obrisati. Sto mu je rekao “Puno ti hvala, ali ako zelis imati vazniju funkciju – morat ces se skolovati”? Ili je skolovanje u inozemstvu samo alibi za tajne zadatke u inozemstvu?

    A tvoji iz Nisa kukavice bile pa se ispod tepiha proslavile… Pa dobro – ako nije bilo sudenja Apisu, sto onda nije bilo drzavnickog pogreba Obrenovicima? Mogli ste njih lijepo posteno uz sve potrebne obicaje pokopati i pocast odati. Znas Duncan, sve karte su vec podjelene bile i znalo se ko ce koju funkciju preuzet – od Kralja pa na dolje…

    Hahaha “narodna skupstina je izabrala…” – a tko je bio protukandidat Karadordevicu? Ili bolje reci tko je uopce kome bio protukandidat? Ako je Obrenovic ubijen 29.5 a narodna skupstina je odlucila 4.6 da Karadordevic bude kralj – covjek skorom mora polaziti od toga da je narodna skupstina sazvana jos prije nego li je Obrenovic ubijen. :-)

    Znas Duncan, nije Karadordevic postao Kralj temeljem “izbora” nego temeljem “odluke” narodne skupstine.

    …A Drzava SHS je anektirana od strane krune Karadordevica.

    …Pa vidis, kao sto nit Gavrilo Princip nit Apis nisu bili Srbi – tako nit Andjelinovic nije bio Srbin. Ne? A ipak sve ide po planu Velike Srbije. Sto mozes – kad su i Karadordevici u biti porijeklom Albanaci.

  • Duncan says:

    @ MK
    Stvar je prosta, bila je pat situacija: Apis ne može da planove sprovede do kraja i uspostavi vojnu diktaturu, a Petar I nema snage da se sa njime obračuna. To je lako za shvatiti, probaj, možeš ti to
    Pošto te, vidim, žulji i Crna Gora, daću ti informacije i o načinu njenog pristupanja u Kraljevstvo SHS. Ona je tu ušla na sličan način kao i Srbija – Skupština ima samo da aminuje.
    Jer je i Podgorička skupština, politikom svršenog čina, na Drugoj redovnoj sednici 13/26. novembra 1918, bez rasprave i aklamacijom usvojila već napisani tekst Odluke o zbacivanju dinastije Petrović i ujedinjenju u državu SHS, koju je potpisalo 160 poslanika. Ovaj akt je usvojen pod imenom Rezolucija, a kasnije objavljen kao plakat pod nazivom Odluka.
    Poslednji saziv Crnogorske narodne skupštine izabran je 1914. Centralni Izvršni Komitet koji je 1918. raspisao izbore za novi parlament uzurpirao je ovo pravo jer je samo kralj imao pravo da proglasi izbore. Izbori koje je sproveo Centralni Izvršni Komitet održani su protivno odredbama Ustava, i odredbama crnogorskih izbornih zakona.
    Uprkos tome, izostao je ozbiljniji otpor, jer je ideja o ujedinjenju imala mnogo pristaša u Crnoj Gori!
    E, taj momenat srbofobi redovno i namerno previđaju, kao što previđaju da su se o formiranju SRJ 1992. i rasturanju SCG 2006. izjašnjavali samo u Crnoj Gori, dok Srbija uopšte nije bila pitana!
    U Crnoj Gori, protiv ujedinjenja načelno nije bio niko, ali su tzv. Zelenaši zastupali uslovno ujedinjenje, i očekivali da dinastija Petrovića, ako već ne ponese krunu nove države, bude barem sa uvažavanjem priključena Dvoru Karađorđevića. Bjelaši su pak bili pristalice bezuslovnog ujedinjenja pod dinastijom Karađorđevića. (Nazivi potiču od boje listića sa imenima kandidata poverenika za izbor poslanika Podgoričke skupštine.)
    Nezadovoljstvo je kulminiralo Božićnom pobunom, koju je presudno podstakla Italija. Rim je bio zabrinut nastankom velike, Italiji po snazi ravne, države u susedstvu, ali italijanska vlada nije bila spremna da ide toliko daleko i angažuje svoju vojsku u direktnoj podršci pobuni u Crnoj Gori. Italijanski premijer je Komandi italijanske mornarice u Kotoru uputio 6. januara 1919. depešu u kojoj je upozorio da bi bilo štetno i opasno, ako se Italiji pripiše “direktno podsticanje pobune”.
    Srpske trupe i njihove crnogorske pristalice (mahom omladina ogorčena anahronim režimom Nikole I) imale su u Božićnoj pobuni 16 poginulih i 63 ranjena, a crnogorski pobunjenici 29 poginulih i nepoznat broj ranjenih. U svim okršajima od početka 1919. godine do kraja 1924. (a po nekima, do 1926), između 500 i 700 ljudi je izgubilo život.
    Posle sloma Božićne pobune, Italijani su prihvatili izbegle pobunjenike u Zogaju na Skadarskom jezeru, i njih oko hiljadu ratnim brodovima prebacili u Italiju. Ovi ljudi smešteni su u gradićima Gaeta i Formia, kod Rima, gde su od italijanskih vlasti dobili uniforme, oružje, i plate. Odatle ih je italijanska obaveštajna služba tajno ubacivala u Crnu Goru, tako što su ih noću iskrcavali na jadranskoj obali. Oni su se potom upućivali u unutrašnjost Crne Gore, da podbunjuju stanovništvo i vrše provokacije. Najpoznatiji član ovog bratstva je „narodni geroj“ Jovo Kapičić, rođen u Gaeti.
    Božićna pobuna je bila planirana bez znanja i odobrenja Nikole I koji je o njoj informisan naknadno. Nikola I je, na inicijativu predsednika SAD, uputio 22. januara 1919. apel Crnogorcima u kojima ih je pozvao da ostanu mirni i da čekaju rasplet međunarodnih pregovora o sudbini Kraljevine Crne Gore tokom Versajske mirovne konferencije
    Ali na njegovu žalost Versaj je interes evropskog mira video u stvaranju Jugoslavije. (Kao i velike Poljske, te Čehoslovačke, i proširenju Rumunije, ali o tome sam već pričao ranije.)
    (To, da su Karađorđevići poreklom Šćiptari, to si garant takođe čuo od bake? Imaju doduše malo cincarske krvi, ali manje nego Obrenovići. A ti pazi da ne poludiš od te Velike Srbije, ima da te zatvore sa Tomom Nikolićem, i on bunca o njoj.)

  • MK says:

    Duncan,

    Ja govorim o dogadajima g. 1908 i 9 u vezi Crne Gore. Znas nije tako da mene zulja Crna Gora (nit najmanje). Ja govorim o “bombaskoj aferi” i “Vasojevickoj afera” – a ne o bilo cemu iz g. 1918 i kasnije. Ali slobodno ti meni i objasni zasto u jogurtu nema kosti mada te ne pitam – ne cu te u tome sprijecavati.

    Ma skuzio sam taktitu velike Srbije i puno si mi pomogao u tome. Malo milom – a malo silom. Kralj je nedodirljiva svetost – a njegove marionete mahom zlocinci (cak nit nisu Srbi) koji obavljaju prljave poslove od kojih se strategi velko-srpstva distanciraju – a srbija raste.

    Jadan narod – kad ga takva elita vodi iz ludila u ludilo.

  • Duncan says:

    Pa, rekao sam ti, da je taj herostratus kanio poubijati sve krunisane glave u Evropi, piše ti napred. Ali je uspeo ubiti samo srpskog kralja. Valjda, iz velikosrpskih pobuda?
    (To, pod uslovom da je on zbilja bio organizator; jer je crnogorska obrazovana omladina bila ogorčena starinskom autokratijim “ispod brijesta” Nikole I Petrovića. Pre bi se reklo, da su sami došli tražii od njega asistenciju.)
    Kolašinska afera ne izlazi iz tog okvira, radi se o crnogorskim pobunjenicima koji su imali nešto pomoći od Apisove družine, ne od Kraljevine Srbije, kako vi lovci na srpske veštice velite.
    Možeš li ti jednom shvatiti da su Apis i Crnorukci bili antimonarhistički prevratnici sa svojim idejama, i da sa Srbijom i njenom zvaničnom politikom nemaju ništa? Da je poživeo, postao bi vođa komunista!
    Najzad, čoveče – ko im dođe glave?
    (Naći ćete se na kraju ti i Toma Nikolić sa tom Velikom Srbijom na istoj grupnoj terapiji, rekoh ja)

  • Milan T. says:

    Duncan, iako sam se povukao iz rasprave, jer sam osjetio da nema stvarno više smisla.

    Očekujem:Politički realizam Srba jer je on OBOSTRANA POTREBA.

    Umjesto toga, veliča se sločinac, a povjest se nastoji potpuno iskriviti.Nitko od Srba, ni poslije i tolikih iskustava, nije ni pokušao duhovno-politički pripraviti i srbski narod za neke vrlo jednostavne političke istine, kao što su istina o tome, da je krvavi pokušaj “jogoslaveniziranja” Hrvata i drugih nesrpskih naroda, usprkos tomu, što je bio i nečovječan, i tiranski, i okrutan, i nasilnički, sasvim i definitivno propao; da je ishitreni i nepromišljeni pokušaj prvo stvaranja pa onda i mirnoga održanja zajedničke Jugodržave pod isključivo srpskom (zapravo samo srbijanskom)upravom, ni usprkos strahovito skupoj cijeni, koju su platili u prvome redu Hrvati i drugi nesrpski narodi,čak i u krvi i u životima, nije uspio.

  • MK says:

    Duncan…

    Slobodno ti to tako mozes vidjeti. Ipak ja mislim da je Obrenovice stajalo glave sto bas nisu bili previse orijentirani prema Jadranu a jos manje zainteresirani za nekakav sukob sa Austro-Ugarskom, da pace.

    Sa Karadordevicima se puno toga promjenilo. Slobodno se ti i tvoj Karadordevic ogradujete od crne ruke, ipak je svak teroristicki iskorak te zlocinacke organizacije Karadordevicima vise moci pridonijo (korelacija je nepobita!). Sa ubijstvom Obrenovica se Karadordevici cepaju vlasti, sa ubijstvom Franje Ferdinanda put prema Jadranu se raspletava, aktivnosti Crne Ruke vec dugo prije ujedinjenja Crne-Gore i Sirbije pripremaju teren u CG, sa ubijstvom Radica i Basariceka stvara se situacija za uvodenje diktature.

    Znas Duncan, Obrenovici su bili rationalni limes prema zapadu za veliko srpske porive a ipak su se jako zauzimali za jednu jaku i civiliziranu Srbiju. Sa druge strane bez Andjelinovica, Asipa, Gavrila Principa, Punise Racica i takvih marioneta – zlocinci Karadordevici nit frtalj Obrenovica nisu a ovako su stvorili Srbiju koja je jedino po invazivnoj naravi poznata…

    Drzava SHS je anektirana od krune Karadordevica – a ti mozda bolje proviris u pravne knjige – umjesto da ne relevantne fakte nabrajas i napuhavas da prefarbas povijest…

  • Duncan says:

    @MK
    Država SHS pohitala je u ujedinjenje kako bi se spasila Talijana, ali i Austrijanaca! (I tu su Slovenci bili još ustrašeniji od Hrvata.) To si utuvi jednom zauvek! Nije bila anektirana, nego je ušla svojevoljno. I pristala je i na monarhijsko uređenje.
    Druga je stvar što je kasnije splaslo oduševljenje, i što se za Ustav većinom glasalo u Srbiji, Bosni i Hercegovini, i Vojvodini, a ne i u Hrvatskoj.
    A da je ta Crna ruka bila stvarno deo srbijanske politike, kako si ti uobrazio, ne bi bila stvorena Bela ruka radi njenog suzbijanja, i ne bi Apis završio kako je završio po nalogu Aleksandra I. Hoćeš li shvatiti da je ta banda jedno vreme bila prejaka da bi se sa njom moglo obračunati kako zaslužuje?
    Ti o Srbiji i njenoj istoriji znaš samo iz hrvatskih šovanskih izvora, i zato u svemu vidiš srpsku krivicu, i “velikosrpske težnje”, koje nisu fakat, nego zasada propagande koju su promicali i Pavelić i Moša Pijade.
    Počni razmišljati, kakva je politika i kakav režim, taj koga žele uništiti i Hitler i Staljin? Može li Aleksandar I biti zbilja negativac, ako mu o glavi rade dva najgora reprezenta gangsterskog shvatanja politike!
    Obavesti se detaljnije (ako meni ne veruješ) i o onim “mučenicima” koje pominješ kao “žrtve režima”, a obični su ubojice i teroristi, kakvi danas završavaju u Guantanamu.

    @ Milan T
    Aleksandar I nije bio zločinac, nego mučenik. Zapravo je do smrti uklanjao zločince, od Apisa, do ustaša i komunista, kačaka i hajduka. Na kraju je i pao od zločinačke ruke. Veličko Kerin je pripadao društvenom talogu, a i njegovi ustaški ortaci takođe su bili propalice.
    Njegova smrt trasirala je pakao kojim smo imali proći neku godinu kasnije. Samo je Aleksandar I bio dovoljno jak da nas zadrži izvan WW2, kao što je Franko sačuvao svoju Španiju. Rat bi prošao mimo nas, jer Hitleru nismo imali geostrateškog značaja, a to znači da ne bi bilo ni ustaša ni komunista, ratnih zločina Jasenovca i Kočevskog roga, niti bismo bili sovjetizirani. Punu demokratiju imali bismo još pre kraja prve poratne decenije. Ko zna, možda se ne bismo ni rasturili? A sigurno se ne bi smo razvdajali onako kako jesmo.
    “ni usprkos strahovito skupoj cijeni, koju su platili u prvome redu Hrvati i drugi nesrpski narodi”: nije li to Kalimero-vajkanje?
    Ne pitaš koliku su cenu platili Srbi, ostajući bez države, i u vreme komunizma još i terani da se deklarišu kao Jugosloveni? Zar ti nije poznat podatak da su se kao Jugosloveni izjašnjavali listom Srbi, tek pokoji Hrvat, i gotovo niti jedan Slovenac? Ko je onda bio izložen “jugosloveniziranju”? Svi su platili cenu, samo što tebe za druge nije briga. Argumentiraš ćosićevski, samo sa obrnutim šovanskim predznakom. A to nije intelektualno pošteno. Ma nije pošteno u svakom smislu.

  • damir says:

    Duncan,
    kažeš. “Država SHS pohitala je u ujedinjenje kako bi se spasila Talijana, ali i Austrijanaca! (I tu su Slovenci bili još ustrašeniji od Hrvata.) Nije bila anektirana, nego je ušla svojevoljno. I pristala je i na monarhijsko uređenje.”

    dvije riječi (pohitala, svojevoljno kao tvoje interpretacije) nikako ne idu sa svim realnim okolnostima tog vremena (pa ni kod svih delegata koji su bez znanja Središnjeg odbora D-SHS sastavili Adresu; da ne govorim o Radiću, pravaškom proglasu 2. 12. 1918. g. …). Ali da; sve je u duhu tebe kao istoričara (kako si sam naveo): “Ja sam samo odgovorio na neistinite navode i tendenciozne komentare.”

  • Duncan says:

    @ damir
    Hrvatskoj je ujedinjenje bilo neophodno zbog italijanskih pretenzija prema istočnoj jadranskoj obali. A lucidniji među hrvatskim političarima, poput Trumbića, iako su bili za federalno uređenje, nisu na njemu insistirali, jer su se bojali da bi Hrvatska pri razgraničenju sa pobedničkom Srbijom prošla lošije. Pazite, južni ostaci Austrougarske bili su na raspolaganju Italiji ili Srbiji, ne Hrvatskoj, koja tada nema međunarodno-pravni subjektivitet, i može se oslanjati samo na dobru volju velikih sila za sprovođenje Vilsonove doktrine o pravu na samoopredeljenje.
    Dalje, uz sva pravnička prepucavanja i nadpucavanja, jasno je da je Sabor, kao organ Hrvatske, preneo svoje ovlasti na Narodno vijeće, kao organ Države SHS.
    Drugi saborski zaključak od 29. listopada 1918. glasio je.
    “Sabor kao predstavnik kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije smatra objavu Narodnoga vijeća od 19. o. mj. za sebe obvezatnom, te izjavljuje, da priznaje Narodnome Vijeću Slovenaca, Hrvata i Srba vrhovnu vlast”
    Ponavljam: ti su zaključci doneseni pre nego što su sile Antante potpisale primirje (mislim na primirje sa Austrougarskom potpisano 3. novembra 1918. u Đusti kraj Padove) i pre nego je ijedan srpski vojnik stupio na tlo Države SHS. (Srpska vojska u Beograd je ušla 1. studenog 1918.)
    Nakon rasprava 23-24. studenoga 1918. Središnji odbor Narodnog vijeća prihvatio je ovaj zaključak Odbora sedmorice: „Narodno Vijeće SHS u skladu sa svojim dosadašnjim zaključcima i prema izjavi vlade kraljevine Srbije, proglašuje ujedinjenje države Slovenaca, Hrvata i Srba, obrazovane na cijelom neprekinutom jugoslavenskom području bivše austro-ugarske monarhije, s kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom u jedinstvenu državu Srba, Hrvata i Slovenaca, te izabire odbor od 28 lica s punom ovlašću, da u sporazumu s vladom kraljevine Srbije i predstavnicima sviju stranaka u Srbiji i Crnoj Gori, bezodvlačno provede organizaciju jedinstvene države prema priloženim naputcima….“
    Na predlog Odbora sedmorice prihvaćen je Naputak za Delegaciju Narodnog vijeća za njezine pregovore sa srbijanskim i crnogorskim faktorima. U Naputku je, osim ostalog, rečeno: 1. Konačnu organizaciju ujedinjene države (…) mora urediti Ustavotvorna skupština, većinom od dvije trećine glasova; 2. Do sastanka ustavotvorne skupštine zakonodavnu vlast obavljat će Državno vijeće, sastavljeno od članova Narodnog vijeća (uz pet članova Jugoslavenskog odbora), te razmjeran broj predstavnika Kraljevine Srbije (imenuje ih Narodna skupština) i razmjeran broj predstavnika Crne Gore (imenuje ih Skupština). 3. Do odluke ustavotvorne skupštine vladarsku vlast obavljat će, kao regent, prestolonasljednik Aleksandar….itd…
    Kad je Delegacija Narodnog vijeća došla u Beograd, nije se mogla sastati sa srbijanskim poslanicima jer su još uvek bili van zemlje; oni će se okupiti tek dve sedmice kasnije. Tako da nije moglo biti ni zajedničke sednice.
    Delegacija Narodnog vijeća podnela je Adresu regentu Aleksandru. Tokom pripreme Adrese, među članovima Delegacije ponovo su se pojavila različita gledišta o načinu ujedinjenja. Jedni su se pridržavali duha Naputka (konstituisanje složene države u prelaznom stanju), a drugi (Pribićevićeve pristalice) nastojali su da se ta pitanja ostave za kasnije.
    U Adresi je bila jasna formulacija o priznanju individualnosti Države SHS!
    Rečeno je da su Slovenci, Hrvati i Srbi na području Austro-Ugarske „izveli prevrat i privremeno konstituirali nezavisnu narodnu državu“. Pritom je postupljeno u duhu Naputka. Deo Adrese, koji se odnosi na organizaciju prelaznog stanja formulisan je suzdržljivije, neodređenije, više kao želja, nego kao uslov.
    Regent Aleksandar je odgovorio još neodređenije.On je proglasio „ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca“.
    Dakle, do ovog časa je sve savršeno jasno i čisto: Država SHS je pristupila ujedinjenju sopstvenom voljom, iz svojih potreba, i odlukom svojih organa, tako da priče o “aneksiji” se mogu zadenuti za pojas! Radić pak u tom je času samo jedan od političara koji je izdvojio mišljenje, koje mišljenje nije bilo prihvaćeno na NV.
    *
    Šta je bilo posle, kada je donošen Ustav, to je druga priča, koju sam ovde već bio ispričao, mada mogu opet ako je nekom potrebno?

  • zark says:

    Ocito je da mi Hrvati zelimo da se prikazemo kao zrtve Srba i Jugoslavije. U tome ima dosta istine jer su Srbi kao voditelji Jugoslavije pokusavali stvoriti kroz B-J jednu nacionalnost u vidu Srbije. Sa druge strane Srbi se zele prikazati kao vlasnici i branioci SHS i Jugoslavije i kao dobri vladari koji su sebe zrtvovali za dobrobit ostalih narodnosti.
    Ja neznam povijest, ali rado citam. Zato mi je drago citati Duncan i njegove dodatne cinjenice sa Srbske strane, koje nama Hrvatima nisu poznate ili koje mi u nasem biasu ne zelimo znati. S trece strane dolazi komunisticka partija koja je definirala svoju povijest, koju sam ja ucio kao ucenik i koja nema nikakve veze sa stvarnosti, ali svjedno to je ono sto nas Ivo josipovic jos pokusava promovirati.
    Poslje toliko godina od razbijanja Jugoslavije, nije mi jasno da mi Hrvati jos nismo u stanju odbaciti
    komunisticku doktrinu i konacno napisati nasu povijest kakva je pa makar se trebali i sramiti nekih njezinih detalja.

  • Duncan says:

    @ zark – evo i ostatka priče, onako kako se odvijala, a ne onako kao nas se lagalo decenijama.
    Na Vidovdan, 28. juna 1921, u Skupštini je s tesnom većinom (53 odsto poslanika) usvojen Nacrt centralističkog ustava. Za Nacrt su glasala 223 poslanika, a od 196 poslanika koji su bili protiv, na glasanju se pojavilo samo 35.
    Među onima koji su bili „za“, demokrati su sa svojih 89 poslanika bili najjača grupa. Sledili su radikali sa 87, Jugoslovenska muslimanska organizacija sa 23, Džemijet (organizacija muslimana van BiH) sa 11, i dve manje partije sa ukupno 13 poslanika. Protiv su glasali poslanici KPJ, Hrvatske republikanske seljačke stranke, Slovenske ljudske stranke i pripadnici nekih manjih grupacija. Jedini delovi zemlje u kojima se većinom glasalo za Ustav bili su Srbija, Bosna i Hercegovina, i Vojvodina
    Ustav od 28. juna 1921. naziva novu državu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
    *
    Država Slovenaca, Hrvata i Srba ujedinjenju je pristupila pomalo užurbano, kako zbog svog slabog spoljnopolitičkog položaja, tako i zbog untrašnje ranjivosti – italijanska okupacija teritorije Države SHS, na temelju teritorijalnih obećanja koje su sile Antante dale Italiji tzv. Londonskim sporazumom 1915, kao nagradu za njen ulazak u rat na strani sila Antante, te socijalni nemiri, politička nestabilnost, nedostatak vojne i policijske organizacije itd.
    Kada se situacija stabilizovala, hrvatski političari, predvođeni Stjepanom Radićem, postavili su preciznije zahteve.
    Međutim, diktirano osnivanje nove države i donošenje njenog ustava otpočeto je načelnim odlukama koje su predstavljale prejudiciranje ustavnih rešenja o kojima se moralo zapravo odlučivati u Ustavotvornoj skupštini.
    Ustavni odbor Skupštine izabran je 21. januara 1921. i u njemu su demokrati i radikali, zahvaljujući bojkotu hrvatskih poslanika, imali većinu. Ove partije su tada sarađivale, pošto su aktivnosti KPJ, opstrukcija Hrvatske seljačke stranke i nemiri na Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori i delovima Hrvatske stvorili psihozu građanskog rata.
    Predstavnici demokrata i radikala su u Poslovnik Ustavotvorne skupštine uneli dva paragrafa koji će izazvati veliko nezadovoljstvo.
    Jednim od njih utvrđeno je da će se Ustav izglasati prostom većinom, što je bilo u suprotnosti i sa Krfskom deklaracijom iz 1917. i sa zaključcima Narodnog vijeća usvojenim u Zagrebu novembra 1918. godine. (Ta je većina trebala biti dvotrećinska.)
    Drugim spornim paragrafom određeno je da skupštinski poslanici polažu zakletvu kralju – po aktu od 1. decembra 1918 – što je predstavljalo prejudiciranje forme državnog uređenja. Izvrtanjem suštine Ustavotvorne skupštine Ustavni odbor je izjavio da „konstitutivni akt“ od 1. decembra Skupština ima samo da potvrdi jednim „deklarativnim aktom“.
    Stjepan Radić i HRSS zastupali su stanovište da je proklamacija Kraljevine SHS pravno nevažeća i da predstavlja uzurpaciju hrvatskog suvereniteta od strane Krune Karađorđevića. Seljačka stranka se u svom programu, uz jako naglašavanje pacificističkih, socijalnih, antiurbanih i antikapitalističkih momenata, zalagala za uspostavljanje hrvatske seljačke republike u sklopu jugoslovenske konfederacije, za plebiscitarno učešće naroda u svim državnim poslovima, za dosledno sprovođenje principa samoupravljanja, i uspostavljanje agrarnog socijalnog poretka.
    Iako je HRSS učestvovala u izborima za Ustavotvornu skupštinu, njeni poslanici su, na zahtev Radića, odlučili da bojkotuju jugoslovenski parlament i osnovali su u Zagrebu sopstveno Hrvatsko narodno zastupništvo, koje je 8. decembra 1920, pozivajući se na pravo samoopredeljenja, proglasilo Hrvatsku seljačku republiku.
    Poslanici HRSS uputili su 11. februara 1921. Adresu srpskom regentu Aleksandru, u kojoj je analizirana sporna predistorija stvaranja države. Oni su istakli da je Hrvatski sabor na svojoj poslednjoj sednici 29. oktobra 1918. vrhovnu državnu vlast preneo na Nacionalni savet u Zagrebu, ali da ga nije opunomoćio i da prava suvereniteta delegira dalje. (Ovo je najvažniji pravni momenat u priči o osnivanju Kraljevine, jer je na njemu zasnovano hrvatsko nezadovoljstvo. Zvuči logično, ali se postavlja i pitanje: da li neko, kome je data vrhovna državna vlast, nužno treba ičije opunomoćenje za dalje delovanje? To jest, od koga bi ga taj organ mogao tražiti?)
    Poslanici HRSS su tumačili da je Sabor odlučio da samo stupi u jednu državnu zajednicu Slovenaca, Hrvata i Srba, u kojoj Ustavotvorna skupština slobodno i bez majorizacije jednog od naroda može da donese odluku o formi države i državnom ustrojstvu. Pošto se to nije poštovalo, hrvatski narod smatra da je od 1. decembra 1918. „potčinjen kao nikada ranije u svojoj istoriji“.
    Iznesene su pritužbe na nasilje srpske vojske u Hrvatskoj, na činjenicu da su građanska prava ograničena, i na samovoljne intervencije centralne vlade. U Zagrebu su 1. aprila 1921. hrvatski poslanici na svojoj 5. plenarnoj sednici usvojili „Ustav neutralne Seljačke republike Hrvatske“.
    Polazeći od principa nacionalnog samoodređenja, Hrvatska je proglašena za plebiscitarnu republiku, koja treba da se uključi u „savez država (konfederaciju) stvoren slobodnim dogovorom na našoj danas zajedničkoj teritoriji (Jugoslaviji) priznatoj po međunarodnom pravu“. Pored privrednih, socijalnih i kulturnih pitanja, u nadležnost Seljačke republike Hrvatske spadali bi spoljna politika i odbrambena politika. Njen odnos s Kraljevinom Srbijom, Slovenijom, i Bosnom i Hercegovinom treba da bude regulisan u Ustavotvornoj skupštini izabranoj 28. novembra 1920, ali pod uslovom da budu neutralisane težnje za majorizacijom.
    Tako su posle donošenja Vidovdanskog ustava postojala na hrvatskom tlu dva ustava koja su se međusobno isključivala, od kojih je jedan bio značajniji pošto se njegova važnost odnosila na jednu međunarodno-pravno priznatu teritoriju sa centralnom vladom, dok je drugi predstavljao samo izraz jedne političke volje.
    Ono što je jedan ustav proglasio vrhovnim zakonom, to je za drugi ustav predstavljalo izdaju zemlje. Time su otpale osnovne pretpostavke za funkcionisanje političkog pluralizma i demokratsko rešavanje sukoba. Odbijanje kompromisa bilo je prisutno na obe strane i trasiralo je kontinuitet unutrašnjopolitičkih sukoba u Kraljevini Jugoslaviji.
    Vidovdanski ustav konstituisao je bipolarnu političku realnost Kraljevine, u vidu trajnog i nepomirljivog sukoba između boraca protiv centralizma (Hrvati) i boraca za spasavanje države pred separatistima (Srbi).
    Hrvatsko nezadovoljstvo često je opravdavano isticanjem činjenice da su se funkcija premijera, većina ministarskih položaja, komandovanje vojskom i veliki deo viših upravnih položaja nalazili redovno u rukama srpskih političara. Ali, zbog dugogodišnjeg hrvatskog bojkota države (neučestvovanje na izborima, odbijanje da se uđe u vladu, napuštanje Parlamenta) ne može se argumentovano tvrditi da je to bio plod svesno vođene politike majorizacije, a ne rezultat hrvatske opstrukcije, i nepoverenja koje je ona rađala.
    Pokušaji Stjepana Radića da internacionalizuje hrvatsko pitanje nisu mogli doneti ploda, jer je novom međunarodnom poretku Jugoslavija bila neophodna. Bez efekta su ostala sva obraćanja Đenovskoj konferenciji, Ligi naroda, sve intervencije u zapadnim metropolama preko emisara A. Košutića, J. Krnjevića i drugih, koji su se na evropskoj političkoj sceni zalagali za Hrvate ugrožene od “režima srpskog kralja”.
    Na kraju je Radić januara 1925. nakratko dopao zatvora zbog učlanjivanja HRSS u Krestintern (sovjetska seljačka internacionala). Nakon dva meseca je oslobođen, pošto je njegova stranka dala izjavu u Narodnoj skupštini da priznaje monarhiju, centralistički Vidovdanski ustav, postojeći državni poredak, i promenila ime u HSS (Hrvatska seljačka stranka), odbacujući republikansku odrednicu. Novembra je Radić ušao u Pašićevu vladu kao ministar prosvete, ali je i dalje znao da ponekad postavlja neuračunljive zahteve. Kada ga je Puniša Račić smrtno ranio u Parlamentu, srpsko-hrvatski odnosi krenuli su sunovratom, sa koga povratak više nije bio moguć.
    *
    Da li su hrvatski zahtevi bili opravdani, ili barem smisleni?
    U pogledu učešća Hrvata u vlasti i politici nove države, svakako jesu.
    Ali, da li se iko od hrvatskih političara, protivnika srbijanske dinastije, pitao: je li uopšte bilo moguće da ta država bude uređena kao republika? I kao konfederacija, u kojoj bi Hrvatska imala sopstveni subjektivitet u spoljnoj politici i odbrani, kako je Radić zahtevao.
    Ako je Antanta imala svoje razloge da Jugoslaviju formira, ona je svakako imala razloga i da je sačuva, a putem nestabilnog republikanskog uređenja to nije bilo moguće. Nisu se Petar I i Aleksandar I silom nametnuli Hrvatima kao vladari, nego ih je na taj položaj postavio tadašnji Novi svetski poredak. Monarhija je bila prihvaćena jer je u njenom okrilju moguće razviti demokratiju bez opasnosti po državni subjektivitet.
    Oni koji se furaju na ustaško-komunističke opačine o “velikosrpstvu”, poput onog nesretnika s groblja kome se nedavno posrećilo, pa daje izjave za nemačke listove, neka se sete prve administrativne podele Kraljevine SHS 1922. na 33 oblasti, i druge, tada Jugoslavije, iz 1931. na 9 banovina, kao i da su ratni raspad te države 1941. jedino Hrvati dočekali sa nekom vrstom nacionalne države.
    Srbima takođe nije bilo pravo u Jugoslaviji, ali su slegli ramenima i otpljunuli “Svako čudo za veka”.
    Hrvati, međutim, ta – valjda i ne bi bili Hrvati da se nisu toliko hrvali.

  • damir says:

    Duncan,
    ja nisam u ni jednom javljanju dovodio razloge ujedinjenja po interesa prostora izišlog i A-U, već tvoje interpretacije istih činjenica (a to sam ti već naveo).

    Zrak,
    vidi se da ne znaš o tim zbivanjima.

  • MK says:

    Duncan,

    Drzava SHS je prijesvega nastala da se suprotstavi planovima po Londonskom ugovoru iz g. 1915 gdje su Srbija i Italija vec podjelile teritorij koj njima uopce ne pripada. Da se itko ozbiljno uzdao u Sprkoga Kralja – u biti bi prihvatio tu vec dogovorenu podjelu. Drzava SHS je mimo Londonskog ugovora 1915 izhodiste novo definirala. Znaci krivo govoris da je Drzava SHS nastala da se spasi Italije i Austrije, vec da se pasi dogovora Italije i Srbije!

    Znas Duncan, Karadordevici nisu nikakava manja banda nego je to Apis sa njegovom crnom rukom bio (u biti su dosta dugo zajedno krocili putem, sve dok Karadordevic nije dobio Krunu a Apis se izgubio u skolskim knjigama) – da pace jos su Karadordevice ti zlocinci i dogurali do srpske krune. Sto pak se “Bele Ruke” tice – isto gajis neke iluzije – to ti je jednako zlocinacka organizacija kao i “Crna Ruka”, pa nisi valjda zaboravio da je Punis Racic bio clan te “Bele Ruke” – a u dijalekte velikosrpske politike se zaista nebi zelio mjesati.

    Gle Duncan, ne moram se ja pitati kakav je to rezim kojega zele unistiti i Staljin i Hitler. Na kraju kravjeva, 25.3.1941 se Kruna Karadordevica priklonila silama osovine – i tako naklonjena je sluzbeno ostala sve do onoga trenutka dok iz Engleske sva prava nije prenjela na Tita i zlocinacku KPJ (ili ti Staljina). Tvoja sugestivna pitanja koja nameces vode daleko od istine i manipulativna su. Dozvoli meni slobodu pitati se – kako su ovakvi kriminalci kao sto so Karadordevici uspjeli se docepati vlasti u Srbiji i anektirati Drazva SHS a da se cijeli svijet pravi kao da je to sve cisto. Znas Duncan, iz prespektive Drzave SHS su Angelinovic i Karadordevic trebali zavrsiti kao teroristi u Guantanomu, ako vec tako zelis.

    …Zaista ne kuzim zasto si toliko uvjeren u to, da je utjecaj nekakve “Bele ruke” ono sto Hrvati sa punom nadom izcekuju. Ma ta “Bela Ruka” je isto tako jedna obicna tajna organizacija velikosrpskih protagonista koja nesluzbenim putem pogoduje interesima velike Srbije – koji se javno nesmiju ili ne mogu ovaku zastupati od strane srpskih vlasti. Sve to opet vodu vodi istome mlinu Bela, Crna ili Karadordevica ruka…

    Zark,
    Sto da komentiram, tvoje cudne povjesne procjene i interpretacije – ili to sto si napisao da se u povjest ne razumjes? Najbolje nista necu komentirati…

    Duncan…

    Bela Ruka je zlocinacka organizacija…
    Drzava SHS je anektirana od strane Krune Karadordevica…

POTRAŽITE NA SVIM KIOSCIMA!

Arhive