Blogosfera gospon profesor

Bezglavlje – sotonizam u susjedstvu (1. dio)

Priča koja slijedi plod je mašte. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.
Objava 19. studenoga 2017. 0 komentara 1256 prikaza
Foto: Wikipedia
Foto: Wikipedia
Sotona

Svratio sam u bolnicu kod majke. Zatekao sam je u njezinoj ordinaciji, razgovarala je s doktoricom Bašić.

»Stara, kaj si bila neki dan u Nelli’s caffeu?« afektirala je.

»Ne, kaj je bilo? Opet nekaj novoga?« blazirano je odvratila dr. Bašić.

»Jooj, nekaj famooozno! Bil ti je neki strašno zgodan mladi gospon koji nam je prezentiral fe-no-me-nal-nu novu kavu.«

»Daaa?«

»Je, ono, stvarno nekaj posebnoga. To ti je kava sa Sumatre kaj ju crnci peku od specijalnih zrna koje ti, ne buš verovala, pokakaju divlje mačke.«

»Nemoj mi reći?!«

»Je, baš tak. Ali znaš kol’ko je šalica? Od 250 do 550 kuna! Ni ti to za sirotinju, stara moja.«

»Joooj, to moram pod hitno probati. Kaj idemo odmah posle frizeraja?«

»Može, stara. Ti častiš!«

Prije no što će izaći, Bašićka je posvetila nešto pozornosti i meni.

»Joj, kak’ si ti narasel, dečec! Kak’ to vreme leti«, uzdahnula je, pri čemu je uopće nije bilo briga ni za mene ni za vrijeme. »Niš’, stara, idem ti ja, posle frizeraja ti se javim pa idemo do Nelli’s, važi?«

Mahnula je i izašla iz ordinacije.

»I, kol’ko ti treba?« obratila mi se majka.

»Pa, barem koliko si spremna iskeširati za jeftiniju šalicu kave od kakice«, primijetio sam jetko.

»Joj, daj, prosim te, poštedi me. Zašto ti treba?«

»Idem s Alenom u McDonald's, a poslije smo mislili u kino, možda.«

»Možda?«

»Da, možda

»A možda bi ti mogao biti pristojniji, mladiću, ha? Dok si pod mojim krovom…«

U vražju mater.

»Čuj, Alen me čeka tu vani, gladan sam, lijepo te molim da mi daš nešto love, tako da mi ostane i za sutra«, pokušao sam biti vrlo pristojan i vrlo strpljiv.

»A zakaj si ne nađeš neko prikladnije društvo od njega? Iskreno, kad ga vidim, hvata me jeza. A bil je tak zgodan dečkić…«

»Alen je moj prijatelj još od…«

»Znam, znam… Ma, da, žao mi ga je, zapravo. «

U jednoj od sobâ zaplakao je neki mali plućni bolesnik.

Stara je posegnula za novčanikom i pružila mi novčanicu.

»Hvala, mama.« Pokušao sam zvučati zahvalno. 

Alen je sjedio na zidiću bolničke ograde i kratio vrijeme čupajući dugonogom pauku nožice. Nije da mrzi pauke. On se s njima samo igra. Kad je od pauka ostalo tek tijelo, gurkao ga je palcem poput loptice. Katkad koristi upaljač. Opušten je, ali usredotočen. Kreativan. Makinalno me pozdravlja. Pored njega limenka Žuje. Posegnem za njom i potegnem. Alen je cool, znam ga još iz vrtića. Cijeli život, čovječe. Znamo se još od kad je njegov stari bio s njima, a ne u ludari. Kad smo još bili klinci, povremeno bi ga pustili doma pa se muvao po kvartu, gore-dolje po Laščinskoj, Bijeničkoj, Srebrnjaku…, kao neki jebeni zombi. Dozvao bi me k sebi, unio mi se u lice i pitao me jebem li što pa bi se nasmijao smijehom koji je zvučao poput cviljenja stotinu miševa. Alena – otac ga je zvao ‟Žuto govno‟ – su od malih nogu mlatila i braća i sestra, i stara, a stari je mlatio sve njih skupa. Alen je imao psića kojega je jako volio. Jednom se psić pokenjao ispod kuhinjskog stola. Alenov stari je dovukao Alena iz njegove sobe, gurnuo ga pod stol i pritisnuo mu dlan na govno. Onda je uzeo metlu iz ostave i u kutu kuhinje umlatio životinjicu. Pred Alenom.

Nakon što je jednom tako, također pred njim, pokušao umlatiti Alenovu mamu, strpali su ga u Vrapče pa je sad tamo. Alenova stara je u međuvremenu počela brijati na crkvu, ali ne ovu našu, pravu, katoličku & apostolsku, nego neku stvarno opičenu ekipu, wannabe crkvu, koja se okuplja po stanovima. S gitarama i defovima. ‟Kućna crkva‟, kako je rekla. I ne bi to bio problem sam po sebi, ali stara ga je, jer je bio najmlađi, tjerala dok je mogla da ide s njom na te sastanke – zvala ih je ‟službama‟ – i da satima kleči i ‟slavi Isusa‟. I tako dva ili tri puta tjedno, po kućama u Hrastiku, Dobrom dolu, gore na Zmajevcu. Kod braće i sestara. Alen mi je pričao da bi sve počelo dosta normalno, kava i kolači, malo pretjerana srdačnost, svi su jedni drugima padali u zagrljaj, ali bi se kasnije ufurali do te mjere da bi nasumce otvarali Bibliju, pročitali stih ili dva i padali u ekstazu, padali doslovce na pod, zagrcnuti od smijeha, ili plačući. Alen bi to promatrao, drven, jednako zgrčenog želuca kao i očevo mahnitanje po kući. Onda bi naglo utihnuli pa bi netko počeo nerazumljivo mrmljati. Jedan za drugim počeli bi mrmljati – ‟govoriti u jezicima‟ – svi prisutni, sve glasnije, dok naposljetku opet ne bi počeli valjati se po podu, ridajući, obuzeti ‟duhom‟. Gledali bi DVD-e sa snimkama američkih propovjednika, s cipelama od krokodilske kože, u skupim odijelima, kako trče s kraja na kraj golemog podija i viču kako Bog želi da budemo bezobrazno bogati. Amen? Aa-men! Hallelujah! Povremeno bi imali ‟službe iscjeljenja‟ pa bi međusobno istjerivali duha prehlade, ili duha depresije. Sve to kilometar ili dva od Instituta Ruđer Bošković, odakle moj stari surađuje s kolegama u CERN-u. Isuse.

Alena je bilo sram gledati staru kako sva zajapurena s mrljama od znoja ispod pazuha diže ruke u zrak, a jednom ga je, u naletu nadahnuća, odlučila ponovno krstiti jer je zaključila da ono krštenje od prije ne važi pa su ga jedne večeri na ‟službi‟ kod brata s Rebra skinuli do gaćica i razdraganih lica uronili u kadu punu vode, sveudilj pjevajući psalme i prorokujući mu uspješnu misionarsku karijeru. Alen, kojega su česte batine tijekom djetinjstva naučile da će maltretiranje kraće trajati ako se ne opire, uspio je udahnuti zrak prije no što su mu gurnuli glavu pod vodu. Alen će možda jednoga dana postati misionar, ali trenutno ga zanima Crowley, sluša Marilyna Mansona i bendove poput Cradle of Filth, Bal Sagoth, Meads of Asphodel, i čupa paucima nožice, ako se već ne rezucka žiletom. Planira naručiti La Veyevu Sotonističku Bibliju preko Amazona. I dalje je über-cool, čak u školi nije izabrao etiku umjesto vjeronauka pa na satovima zuri u usplahirenu mladu vjeroučiteljicu što je čini vidno nervoznom. Katkad joj postavi kakvo pitanje, u stilu, što misli o okladi iz Knjige o Jobu, ili o Judi kao pozitivcu. Jebi ga, u osnovnjaku je, hodajući s mamom na ‟službe‟, pokupio dosta informacija iz Biblije pa sad ženi, ni krivoj ni dužnoj, vadi mast. Farba nokte crnim lakom, i općenito skida imidž starijih sotonjara s kojima se povremeno nađe u Maksimiru, dolje kod Petog jezera, ili na Ribnjaku. Član je ‟kovena‟, ima tome već godina dana.

Pripustili su me jednom na svoj sastanak, ‟esbat‟, u kući na Jordanovcu. Glavni je bio neki stariji lik depresivnog izgleda, pomalo nalik na Žižeka, koji je nosio majicu na kojoj je bila otisnuta njegova vlastita faca, a ubrzo sam shvatio da ima i šalice sa svojim licem, i neke kartonske piramide, i kao neke ‟svete‟ sličice na kojima je on, samoproglašeni ‟Bog‟, ‟Vječiti Gospodar‟, ‟Gospod‟, pogleda uprtog u promatrača. Stariji članovi kovena su ga sa strahopoštovanjem i nostalgijom spominjali kao jednog od pionira darkerskog pokreta u Zagrebu, davnih ’80-ih, kad ih je kao tinejdžere upućivao u crnomagijski zanat, dok su u Lapidariju i Jabuci slušali Joy Division i Sisters of Mercy. Alen je načuo i glasine o njegovoj navodnoj umiješanosti u ritualna umorstva u Sesvetama s kraja ’70-ih… Uglavnom, druženje su započeli zazivom četvorice okrunjenih Prinčeva pakla, pri čemu je stari zamolio Belzebuba da ih nadahne u radu. Taj put je bila prisutna i neka cura, sa zgodnom malom svastikom što joj je virila iz dekoltea, ozbiljno zainteresirana za to da im se pridruži. ‟Alastor‟, kako su zvali domaćina, je tražio od nje da napravi snopove od glogovog pruća pa da ih umota u aluminijsku foliju i noću zakopa na određena mjesta oko zgrade u kojoj stanuje. Zašto? Želio je, svečano nam je dao do znanja, imati ‟svoje ljude‟ u svakom zagrebačkom kvartu kako bi se njegov ‟blagotvorni utjecaj‟ proširio po cijelom gradu pa i šire. Pa i šire. Tip je bio ambiciozan. Na zidu je bio plan grada; kvartovi su bili povezani linijama koje su u konačnici tvorile nepoznate mi simbole.

Meni je sve to bilo prilično bedasto i rekao sam to Alenu, ali Alen mi je ispričao kako ga stari Alastor puni takvom energijom, i to pomoću kristala pa je toliko nabrijan da ne spava po par dana. Kakvih sad jebenih kristala, pitao sam ga. Pa tako, okrenem mu leđa, a on me na daljinu puni energijom iz kristala, tako da skoro poletim, objasnio mi je. Alen inače rijetko pokazuje entuzijazam pa sam se zainteresirao. Pokazao mi je nekoliko tih kristala – zaista zgodne stvarčice – što ih stalno nosi sa sobom, po Alastorovoj osobnoj preporuci. Tanzanit, stimulira treće oko i krunsku čakru, a i pomaže u povezivanju s bićima iz drugih dimenzija; tigrovo oko, ‟jako moćan kamen‟, za nepovredivost i jačanje osobne moći; crni turmalin, za transformiranje negativne energije, ‟super je za čišćenje aure i obranu od crne magije‟. Fino, rekao sam mu, to će te bar zaštititi upravo od Alastora i njegovog ‟blagotvornog utjecaja‟. Ipak, cijela stvar me zaintrigirala, i Alen je obećao da će srediti moju nazočnost sljedećeg sabata gore na Mirogoju. Ja inače mislim da pravi sotonisti, sve savršena gospoda, hodaju okolo u odijelima s kravatama, ne prodaju sljedbenicima t-shirts i ne kolju u Maksimiru kokoši, nego si priušte kakvog klinca i mlate ozbiljnu lovu; Alenov ‟koven‟ je treća klasa isto kao i ‟crkva‟ njegove stare, ali, hajde, nije ni Zagreb centar svjetskog sotonizma. Valjda. Kad je završio s paukom, spustili smo se dolje do Kvatrića i otišli u McDonald's nešto pojesti. Ja sam naručio McWrap Caesar Crispy Chicken, a on Double Cheeseburger.

(Nastavlja se...)

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.