Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Bitka s neizvjesnim ishodom - uspavljivanje bebe

Sjedam u fotelju, palim televizor kojeg sam u međuvremenu ugasila. Odlazim na svoj Netflix profil. Damin gambit... ahaaaa... evo, tu je. S1:E1. Ajmo konačno to pustiti. Kreće. Jessssss. Kad ono... Druga stoji pored mene, s vragolastim osmijehom. Jer, znate, jako je fora kad dvogodišnja beba pobjegne iz krevetića i zeza mamu.
Objava 03. prosinca 2020. 0 komentara 477 prikaza
pexels.com
pexels.com
I tako...opet ne želi zaspati...

Već se neko vrijeme spremam pogledati onu seriju koju sad svi preporučuju, Damin gambit, ali nikako ne stižem. 
Ponajviše zbog Druge i bitaka koje s njom bijem svake večeri oko odlaska na spavanje. 

Druga i njena starija sestra večeraju oko sedam sati, a potom se kupaju. Ponekad se i prvo okupaju, a onda idu jesti. Nebitno. Bitno je samo znati da su negdje oko osam i trideset u pidžamicama i tada se jaka kućna rasvjeta polako zamjenjuje ambijentalnom, a televizor koji uvijek radi negdje u pozadini se stišava, a ponekad čak i gasi. Prvu ponekad diskretno treba podsjetiti: 
-    Psssst... sad više ne trčimo po stanu, ne skačemo i ne vičemo. Igramo samo tihe i mirne igre. Znaš zašto... zbog sekice. 

'Smanjite rasvjetu i zvukove u svom domu te smirite sve aktivnosti'. Ovo je savjet kojeg sam izguglala još dok je Prva bila beba tražeći odgovor na pitanje kako je lakše uspavati. Istinabog, taj savjet mi s njom nikad nije bio potreban jer je ona uvijek bez problema odlazila na spavanje. Ako i ne bi odmah zaspala, mirno bi ležala u krevetiću i nečim se tiho zabavljala dok je ne svlada san. 

Drugoj takvo što ne pada na pamet. 

Za nju prava akcija tek počinje iza devet. 

Prvo skače po sestri koja poslušno liježe u krevet i čeka moje ritualno čitanje priče. Jer je skakati sestri malo po leđima, malo po glavi jako zabavno. Njoj. 
Pa je mičem sa sestre i odvlačim u drugi dio stana. S obzirom na to da stan ima samo četrdeset i pet kvadrata, nije da joj treba previše vremena da se vrati. 
Pa opet skače po sestri. I hihoće se. 
Pa joj odvlačim pažnju igračkama. 

'Hej, Druga, vidi zeko!'
'Vidi, maca!'
'Ajde, neka Lego Mickey i Lego Minnie odu u svoju Lego kućicu i tamo popiju čaj.'
'Heeeej, Druga, ajde se igraj da seki i meni kuhaš čaj'. 
'Sastavi ovu Peppa Pig slagalicu'.
'Ma... ma... ma kvragu! Evo ti vražja Peppa Pig, sjedi tu i gledaj.' Klik. Pali se televizor i ona sjeda pred njega. Gleda Peppu Pig. Toliko o onome 'ugasi televizor'. No dobro, barem će biti mirna dok sestri pročitam priču. Recimooooo... 

Krećem Prvoj čitati priču i to obično traje petnaestak minuta prije no što zaspi. Ponekad to prođe dobro. Ja čitam, Prva sluša, a Druga gleda Peppu Pig. Ili se nečim igra. 

Kažem 'ponekad'. 

Uglavnom barem nekoliko puta ometa priču. 
Ne želi slušati 'to' – jer i ona krajičkom uha sluša o čemu ja to čitam.
Želi vode. Donesem joj vode.
Ne. Ipak neće vodu. Želi mlijeko. Donesem joj mlijeko.
Sad bi malo čokolade. 

-    Ali prala si već zube... 
-    Kmeeeeeeee...
-    Ne može. 
-    KMEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!!!
-    Okeeeej... evo ti kockica čokolade.

Naravno, sad mora opet oprati zube, na što ja moram paziti. Dotle Prva strpljivo čeka nastavak svoje priče. 
Oprala je zube. Čitam priču dalje. U jednom trenutku Prva zaspi. 

-    Evo, seka ti je zaspala. A sad i ti moraš u svoj krevetić – mirno joj govorim. 
-    Ne. 
-    Drugaaaa...
-    Ne. Ne kre – ona umjesto 'krevet' kaže 'kre'. 
-    Zeko te čeka u njemu. I Zumić pčelica. 
-    Aha... kre. 

Pristaje ući u krevetić. Penje se u njega. Sačuvaj bože da joj tu netko pomaže. Ona je 'velika' i ona mora sama. Nema veze što će to penjanje potrajati neko vrijeme. 
U krevetiću je. 

-    Ajde, sad lijepo lezi pa će te mama pokriti – govorim joj.
-    Piti vode.

Donosim joj vodu. 
-    Evo ti.

Pije i vraća mi šalicu koju odlažem sa strane. 
-    Ne zeko. Mimimaus – tako zove Mickeya i Minnie. 

Dodajem joj Minnie. Nju češće poželi.

-    Neeeee!!! MIMIMAAAAAUS! 
Dodajem joj Mickeya. Uzima ga. 

Pet sekundi kasnije mi ga vraća: 
-    Mimimaus? 

Dajem joj Minnie. Zahvaljujuje mi. Mirno leži u krevetiću, grli Minnie i guguće. U meni tinja nada... 

-    Još vode. Piti. 
Dajem joj još vode. 

-    Mazi, mama. 
Mazim je po glavici minutu, dvije. 

Sklapa okice i čini se da će zaspati. 
Mazim je još minutu, dvije. Evo ga, čini mi se da je zaspala...
Prestajem je maziti i polako, na prstima se udaljavam od njenog krevetića.

-    MAAAAAAAAAAAZIIIII!!! 
Vraćam se do njenog krevetića i opet je mazim. Inače će se derati i osim što će meni probiti bubnjiće, probudit će sestru. 
Pet minuta kasnije prestajem. Ona spava. To jest, ČINI MI SE da spava. 

Sjedam u fotelju, palim televizor kojeg sam u međuvremenu ugasila. Odlazim na svoj Netflix profil. Damin gambit... ahaaaa... evo, tu je. S1:E1. Ajmo konačno to pustiti. Kreće. Jessssss. 

Kad ono... Druga stoji pored mene, s vragolastim osmijehom. Jer, znate, jako je fora kad dvogodišnja beba pobjegne iz krevetića i zeza mamu. 

-    Natrag u krevetić. 
Ustajem i nosim je natrag u krevetić. 
Ne odmičem se ni pola metra, evo nje van. Uz vragolasti osmijeh. 
Opet je vraćam u krevetić. 
Opet bježi van.
Opet je vraćam.
Opet bježi van.
Opet je vraćam.
Opet bježi van.
Opet je vraćam... Sigurna sam da ste već pohvatali. Neću pisati koliko se puta to ponavlja. Reći ću samo: puno. Previše. 

Nakon ne znam kojeg više vraćanja u krevetić, nestaje njen vragolasti osmijeh. Sad plače. Glasno. Pa je mazim. Opet. 
Tone u san, sretna izraza lica. 

Ne. Ne tone u san.
-    Vode. 
Donosim joj vode. Pije. 
-    Mazi. 
Mazim i dalje. Traži da je otkrijem jer joj je vruće. Otkrivam je. Ne, sad joj je hladno. Pokrivam je. Naravno, mazim i dalje. 

Zaspala je.  NAPOKON!!!! 

Ja opet sjedam u fotelju. Damin gambit, ajmo. I tada shvaćam. Kvragu, ne mogu, ovo me je iscrpilo. Preumorna sam. 
Ništa... neki drugi put. Šah mat za Drugu. 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.