Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Di da se ja izoliram u stanu od 45 kvadrata?

Nema apsolutno nikakve šanse da bi moja mlađa kći sa svoje dvije godine shvatila zašto je mama zatvorena iza vrata spavaće sobe i zašto ona ne smije unutra. Što ona zna što je prenošenje virusa? Jedina odurna poruka koju bi ona iz svega toga izvukla bila bi 'mama te ne želi'.
Objava 29. travnja 2021. 1 komentara 2325 prikaza
Foto: unsplash.com
Foto: unsplash.com
Ovako se ja neću izolirati ni s koronom ni bez nje

Satralo me. Počelo je negdje usred noći s nedjelje na ponedjeljak kad je mačka upalila komp. Da, da, dobro ste pročitali. Upalila komp. Kad odem u krevet, stavim ga u sleep i onda ga ujutro samo aktiviram pritiskom jedne tipke na tipkovnici. Mačka je nekako skužila da može napraviti to isto. I onda, tamo negdje oko pet ujutro, kad njen prag tolerancije prema njenim primatima koji bi noć proveli spavati dosegne svoju krajnju granicu, naša siva zvijer šapom pritišće tipke na tipkovnici i budi nas.

Je, već vas čujem. 'A što ne makneš tipkovnicu?' 

E pa maknula sam je. Kad bacim komp u sleep, tipkovnicu sklonim iza monitora. Ali mačketina me je već spomenute noći s nedjelje na ponedjeljak iznenadila – micanjem miša. Da, kompjuterskog. U tom trenutku nisam bila sigurna trebam li biti beskrajno ponosna jer imam informatički pismenu mačku ili joj psovati sve po spisku jer me je OPET probudila u pet ujutro. A i osjetila sam da me pecka grlo...

Mačku sam nahranila i otvorila joj vrata terase te se vratila u krevet. I iznervirala se jer ne mogu više zaspati. Vražja živina. A onda je valjda netko počeo zabadati iglice u vudu lutkicu s mojim likom... Odjednom, užasna hunjavica kakvu nisam imala doslovno godinama, kašalj i stravična glavobolja. 

-    Ti ovakva ne možeš na posao – rekao je muž čim je dovoljno uspio otvoriti oči da me vidi. 
-    Nou šit, Šerloče – bio je moj odgovor. 

Da, ostala sam doma. I popila tabletu za glavu. Onu neku od nemam pojma koliko miligrama ali znam da je ljudi nazivaju 'konjskom tabletom'. U pravilu me oslobodi glavobolje u roku od nekih pola sata. 

Ovaj put nije.

Moja  jaka glavobolja trajala je puna tri dana. Istinabog, kad bih popila tu 'konjsku tabletu', intenzitet boli bi se smanjio ali nikad nije potpuno prestalo, a sve je pratio i neki osjećaj  omamljenosti. Uz to hunjavica, kašalj i strašan, strašan, strašan umor. Malaksavost i pospanost. 

Opet vas čujem. 'A što nisi popila kavu?' 

Jesam. Ništa. Mogla sam je i u WC proliti, bio bi isti učinak. 

I tako... nazvala ja svoju doktoricu, rekla što mi je, ona me poslala na testiranje za koronu. Moje prvo. 

-    Nemate povišenu temperaturu ali imate kombinaciju simptoma pa Vas moram poslati na testiranje.
-    Pas mater – ne, nisam joj to rekla ali sam to pomislila. 

Ne, nije me strah da ću otegnuti papke zbog korone. Ali da vam pravo kažem, ideja da bih ako sam pozitivna trebala ići u izolaciju me je blago prenerazila. Sjetila sam se odmah jednog lika koji je svojevremeno lijepo objasnio svekolikom pučanstvu u članku jednog našeg dnevnog lista kako se on, kad je dobio koronu, fino izolirao na zasebnom katu svoje trokatnice i kako su mu jedini trenuci utjehe bili kada bi njegova voljena ženica izašla u dvorište, a on joj slao pusice s balkona. Neki takav proser. E, da je meni trokatnica pa da se izoliram na katu. Ali krvi ti Isusove, di da se ja izoliram u stanu od 45 kvadrata? 

Ajde, došla ja na ideju. Spavaća soba će u slučaju potrebe za izolacijom postati moj brlog. Tamo imam i komp i radni stol na kojem mogu jesti. U kuhinju i kupaonicu ću ulaziti... nemam pojma. Kad moji ne budu doma (ako se oni ne zaraze). I uzet ću si mačku. Da mi barem NETKO pravi društvo. 

E da... društvo. Tu je caka. Mogu ja bez frke provesti deset dana sama u jednoj sobi. I Prva, kojoj je šest, bi VJEROJATNO razumjela zašto je to tako i zašto joj mama ne može blizu. Razgovarala sam već ranije s njom o tome, objasnila joj da je to opcija ako se mama zarazi. Ali Druga... Nema apsolutno nikakve šanse da bi ona sa svoje dvije godine shvatila zašto je mama zatvorena iza vrata spavaće sobe i zašto ona ne smije unutra. Što ona zna što je prenošenje virusa? Jedina odurna poruka koju bi ona iz svega toga izvukla bila bi 'mama te ne želi'. Hvala, ne bih. 

I tako se na kraju moja dilema svela na 'izolirati se u slučaju zaraze i gledati kako Druga pravi frku jer ništa ne kuži' ili se ne izolirati, biti sa svojim klinkama, riskirati pa ako poberu, poberu? 

Dilemu mi je na najbolji mogući način riješio negativan nalaz. No dok sam ga čekala dalo mi je misliti. 
Što bi bilo da sam ispala pozitivna? 

Kako bih postupala prema njima?
Kako bih se brinula o njima ako mi se simptomi pogoršaju? 
Otac im radi po cijele dane, do kasno u noć, baka servisa nemaju. Tko bi se brinuo o njima? 
Tko bi im oprao kosicu i Drugoj promijenio pelene? 
Tko bi im skuhao večeru? 
Tko bi mazio kad se udare? 
Tko bi im pomagao tražiti izgubljeni komadić Lega koji je 'bio evo baš tuuuu, a sad ga nemaaaa'? 
Tko bi ih pilio da revnije pospremaju igračke? OK, ovo zadnje im sigurno ne bi falilo... 

Da je moj nalaz ispao drugačiji, sada bih vam vjerojatno pisala tekst koji bi se zvao Mama s koronom. Ali evo, nisam mama s koronom. Nešto me je satralo, i to dobro (još uvijek me drži) ali očito je to neki respiratorni virus vulgaris koji ne ulazi u statistike koje svaki dan gledamo u medijima. Neki mi čak vele 'ma to ti je sigurno korona, samo ti je test ispao lažno negativan, mo-ra biti po tome kako ti je.' Ne znam.. možda je. Doma sam, pazim se. I drago mi je da službeno ipak nisam mama s koronom. 

Za sad sam još samo obična mama. 

  • igorl:

    U takvim slucajevima otac prestaje raditi dan i noc i pobrine se za dijete. A ako ne moze jer je prebitan - onda vjerojatno zaradjuje milijune i moze platiti nekome dva tjedna cuvanja djeteta koliko god kostalo. A dijete od ... prikaži još! 2 godine se za jos 3 nece sjecat nicega... tako da nema brige da bude ikaj zamjerilo :)