Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Špijunska urota u školi

Moja starija kći mi je neki dan priznala kako su ona i frend iz razreda, oboje prvašići, u školi otkrili, ni više ni manje nego - špijuna s velikim, opasnim planom. Misterij se razotkriva u tekstu...
Objava 18. studenoga 2021. 0 komentara 428 prikaza
Foto: pexels.com
Foto: pexels.com
Dobro osmišljen špijunski plan zna zvučati cool, zar ne?

U kući imam špijunku. Ne mislim na onu rupu na vratima kroz koju virkate kad iz stana čujete nekakve čudne zvukove u zgradi pa vas zanima o čemu se radi, ali nećete da vas vide. Mislim na osobu. Moju Prvu. 

Neki dan sam nju pokupila u školi, a njenu mlađu sestru u vrtiću. Muž se po običaju zadržao na poslu, Druga je slagala puzzle, a Prva je po običaju crtala. U jednom trenutku podigla je flomaster s nedovršenog crteža i upitala me: 
-    Mamaaaa.. Imaš ti neki papirić na koji mi možeš napisati svoj broj telefona? 
-    A što će ti to? Za neku tvoju igru? Za crtež? 
-    Ma znaš... jedan moj prijatelj iz razreda i ja imamo tajnu. 

Kad vam šestogodišnje dijete kaže da ima tajnu, i to još onu koju dijeli s nekim, odmah vam se upali alarm u glavi. Pomislite: 'O, bože, tko zna, što je sad zasrala'. Okej, možda ste vi dobri roditelji pa to niste pomislili ali ja skrušeno priznajem, eto, jesam. I zato sam sa strepnjom u glasu upitala: 
-    KAKVU tajnu? 
-    A ne mogu ti reći... Jer inače ne bi bila tajna. 
-    Prvaaaaaaaaaaaa – strogo sam je pogledala – Je li u školi nastao nekakav problem? 
-    Ovaj... ne. 
-    Prvaaaa?  - i dalje sam je strogo gledala. 
-    OKEEEEEEJ. Reći ću tiiiiii. 
-    Slušam. 
-    Petar i ja smo neki dan ostali u  produženom boravku. 
-    Kako misliš 'ostali'? 
-    Pa učiteljica je išla ispratiti neku djecu koja idu doma do izlaznih vrata škole, a on i ja smo ostali u učionici. 
-    Dooobroooo... Ali to je normalno. Ostanete sami samo tih par minuta dok se učiteljica ne vrati, ne? 
-    Da, da. Ali.. neeee sluuuuuušaaaaaaaaaaaš me, maaamaaaa! 
-    Slušam te. 
-    Dakle. Mi smo ostali u razredu i došao je neki nepoznati čovjek. 

E, sad sam STVARNO friknula. Klinci u školi. Sami. NEPOZNATI ČOVJEK. Naravno, odmah sam vidjela lika u bijelom kombiju koju mami djecu sladoledom. Lika koji pred djecom odvezuje baloner ispod kojeg nema ništa. Lika koji... Okej, shvatili ste. Nisam zamislila ništa dobro. 

-    Prva... je li taj čovjek... je li ušao u razred? 
-    Ne – u sebi sam odahnula od olakšanja kad je to rekla. 
-    A je li vas gledao? Tebe i Petra?
-    Pa... ne. Ne znam. Ali ponašao se jako sumnjivo! 
-    A što je u njegovom ponašanju bilo tako sumnjivo? 
-    Petar je prvi skužio! 
-    ŠTO je Petar skužio? 
-    On ti je sjedio na klupi. Na KLUPI, mama. 
-    Ma na kojoj klupi?! Pa rekla si da nije ušao u razred. 
-    Na onoj klupi ispred naše učionice. Znaš ona klupa ispred onih vrata gdje sam morala ući kad sam se išla upisati? Taaaamo je sjedio! Sumnjiiiiv!!! 

Sad mi je ipak bilo nešto lakše. 
-    Čuj, Prva... Ti mi SIGURNO kažeš da on NIJE ulazio u razred i NIJE vas gledao?
-    Pa... ja mislim. 
-    SAMO je sjedio na toj klupi? Nije bio nigdje drugdje? 
-    Da, da, samo je sjedio na toj klupi. 
-    Pa onda ti je on samo čekao pedagogicu! Ona ti u to doba prima ljude. Čovjek je imao sastanak! 
-    Ali maaaamaaaa. Ti ne razumijeeeeš. Petar je skužio da on radi nešto jako sumnjivo. 
-    A ŠTO je to 'sumnjivo' on radio? 

Prišla mi je korak bliže i konspirativno šapnula: 
-    On ti je ukucavao šifre. 
-    Ha? 
-    Šifre. Samo je tamo sjedio, izgledao sumjivo i stalno je u svoj mobitel ukucavao nekakve šifre. 

Suzdržala sam smijeh. 
-    Ma kakve šifre, dijete drago? Lik je vjerojatno samo surfao po Faceu ili je slao nekome poruku na mobitelu. 
-    A, ne, ne... Petar...
-    Petar je 'skužio', a? 
-    Skužili smo OBOJE. 
-    A molim te, po čemu ste to vas dvoje, James Bond i Pussy Galore, SKUŽILI da lik ukucava 'šifre'? 
-    E, sad ću ti reći – gledala me je slavodobitno, pogledom koji govori 'prokužila sam ono što drugi nisu'. Vjerojatno je osjećaj sličan onome kad teoretičar zavjere nešto 'prokuži' jer je pogledao Youtube video – On ti je ostavio šifre po cijeloj školi, mama. TO smo ti mi skužili poslije. 
-    Kriste Isuse Bože, Prva, kakve sad šifre po školi? 
-    Daaaaa, po cijeloj školi! 

Kako mi roditelji ne smijemo ulaziti u školu, pomislila sam da su stariji učenici možda išarali zidove i da Prva na to misli pa sam joj i postavila pitanje koje na to navodi: 
-    Nešto je nacrtano na zidu? Napisano? 
-    Da, na zidu. Pardon... ne baš na zidu. Na svjetlima. 
-    A???
-    Svugdje je ostavio šifre na svjetlima. Mi smo ti to skuuuužiliii, mama. 
-    Ma kakve šifre na svjetlima?! Kako izgledaju te šifre? 
-    Brojevi. 
-    Koji brojevi? 
-    Nule i jedinice. Svugdje su nule i jedinice. 

Moram priznati da sam se na trenutak, dva zamislila. Nije mi isti tren palo na pamet što bi to moglo biti... a onda sam se sjetila. 
-    Prva!!! Ma nisu ti to nikakve šifre.
-    Ma jeeeeesu. I Petar i ja smo to skužili. I zato je ON ukucavao te šifre u mobitel vjerojatno da pokrene nešto. I ja sam zato htjela tvoj broj telefona da te mogu pozvati u pomoć? 
-    A dobro, s ČEGA bi me pozvala kad ti nemaš telefon? 

Zbunjeno je zastala: 
-    Pa... Petar i ja bi... smislili nešto. 
-    Nda. Nego čuj... je l' mogu ja tebi objasniti sad što je to? 
-    A, ajde. 

Pozvala sam je da priđe računalu i na ekranu sam joj pokazala fotografije prekidača za svjetlo koje imaju nulu i jedinicu. 
-    Vidiš, Prva? Vidiš ove nule i jedinice? 
-    TO SU NJEGOVE ŠIFRE!!!
-    Ne. To su samo oznake koje se stavljaju na takve prekidače. Nula znači da je svjetlo ugašeno, jedinica da je upaljeno. 
-    Je to sigurno to? 
-    Da. To je sigurno to. Kad se vrata učionice zatvore, ne vidi se unutra pa se ne zna je li svjetlo ostalo upaljeno ili ne. Ali ako pogledaš na kojem je broju prekidač, znat ćeš. 
-    A jooooooooooooj, to je tooooo? – vidjela sam da je malo razočarana jer nije razotkrila veliku urotu. 

Zagrlila sam je i odgovorila: 
-    Da. I onaj lik nije nikakav špijunski mastermind koji vam je došao dignuti školu u zrak već običan čovjek koji je došao teti pedagog na sastanak. 
-    Ahaaa... 
-    Sigurno ti je to sad jasno? 
-    Je, je. Sto posto. Svjetla pokazuju nulu kad su ugašena, jedan kad su upaljena. I on je tipkao poruke po mobitelu. 
-    Ili nešto. Što god. Nije bitno. Ali slušaj me sad pažljivo. 
-    Daaaa? 
-    Što ste ti i Petar planirali napraviti? 
-    Paa... mi smo mislili nekako prokužiti te njegove šifre.... Mislim, dok smo mislili da su to šifre.. I onda ga nekako spriječiti. 
-    Sami? Vas dvoje prvašića? 
-    Aha. 
-    A ne misliš da je to malo opasno? Da bi to bilo opasno da ste STVARNO bili u opasnosti? 
-    Pa... sad kad kažeš... da, bi. Bilo bi opasno. 
-    E, pa zato ću te sad nešto zamoliti – pogledala sam je ravno u oči -  Slušaj me pažljivo. Slušaš???
-    Da. 
-    Ako IKAD u školi vidiš nekog sumnjivog, NE PODUZIMAJ NIŠTA SAMA ili s nekim iz razreda. 
-    A što da napravim? 
-    Reci učiteljici. Odmah. Je l' jasno? 
-    Da, mama. Ako vidim nekog sumjivog, reći ću učiteljici. 
-    Bravo.
-    Ali, mamaaaaa? 
-    Molim? 
-    Ipak ti ja nisam ni detektivka ni špijunka. Ja sam ti još malena. 

Nisam joj odgovorila ništa. Samo sam je još jednom zagrlila. 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.