Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Što imaju zajedničko Ljubav je na selu i Beyonce?

Moj početak borbe s intermittent fastingom spontano je doveo do ovog teksta...
Objava 15. travnja 2021. 0 komentara 343 prikaza
pixabay.com
pixabay.com
Život je prepun pitanja, ne nužno uvijek i odgovora.

Danas nisam baš sasvim svoja pa vam ne mogu obećati da ćete od mene ovaj put dobiti suvisao tekst. Odlučila sam isprobati intermittent fasting. Da, znam da ispada da se preseravam s engleskim ali 'povremeni post' nekako nema tu težinu kao 'intermittent fasting'. Uglavnom, to je ono kad unos hrane i pića s kalorijama ograničavaš samo na određeno vrijeme u danu ili tjednu, a ostatak vremena si samo na vodi i nezaslađenoj kavi i čaju. Ja sam odabrala onu metodu kad 8 sati u danu jedeš, a 16 sati postiš. 

I tako... krenula ja s postom sinoć, u osam navečer. Pojela večeru s curicama – točnije rečeno, pojele smo je Prva i ja jer je Druga odlučila štrajkati glađu – potom strpala jednu jagodu u usta u 7:59 i... to je bilo to. Nisam više bila gladna sve do ponoći kad sam se bacila u krevet nakon što sam na Netflixu završila gledanje Cobra Kaia. I izbedirala se kad sam shvatila da Ralph Macchio ima ravno šezdeset. Onaj klinjo s bebastom facom i trakom oko glave iz Karate Kida ima ŠEZDESET. Bože, baci ciglu i dokrajči me. Ralph. Šezdeset. Ne mogu... 

No da se vratim na temu. Večer je, dakle, prošla dobro, a tako se nastavilo i jutro. Ustala sam, po običaju, u 6:20, spremila klinke za vrtić, pospremila sebe... sve super. I mislim si: 'Ajde, ovaj intermittent fasting za sad dobro ide.' Što me i nije previše iznenadilo jer ja rano ujutro baš ne volim jesti. 

Naglasak na 'rano ujutro'. 

Naime, tamo negdje oko deset shvatila sam da sam gladna. I to opako gladna. Očito je neka viša sila na meni danas odlučila napraviti primjer onoga 'kad nešto ne smiješ onda te baš to najviše mami'. Pa sam se krenula natakati vodom i nezaslađenim čajem, da barem malo ubijem osjećaj gladi. Između deset i podne – koje sam postavila kao trenutak kad počinje moj osmosatni 'prozor' unutar kojeg jedem – pogledala sam na sat valjda 784 puta. I svaki put pomislila: 'Pas mater, tek je toliko...' 

Nije da ja ujutro inače nešto žderem ali običaj mi je staviti u usta barem NEŠTO. Zato sam razmišljala da prevarim taj glupi post jednim gumenim bombonom kojeg bih bestidno ukrala Drugoj iz njene staklenke s bombonima – ali ustrajala sam. I onda KONAČNO ručala točno u podne. Po meni bi danas satove mogli namještati. Da je post potrajao kojih pola sata dulje, vjerojatno bih već i na mačju hranu navalila. A možda i na samu mačku.

Šalim se. Ne bih. Ni mačku, ni psa, ni šišmiša. Na to me ni očaj koji proizlazi iz posta ne bi natjerao. Negdje moraš povući crtu. Ne, ne onu bijelu. 

Uglavnom, probat ću to s povremenim postom opet od večeras, pa od sutra navečer, pa od preksutra... pa koliko izdržim. Nadam se da će i muž i klinke izdržati sa mnom dok sam ja u bedari jer sam gladna, a oni ispred mene jedu. Tim više što Prva i Druga valjda oko sedamdeset posto svojeg dnevnog kalorijskog unosa ubace u sebe do negdje dva popodne. Prvo ubace nešto u usta doma, čim ustanu. Prvu jedva natjeram da prije toga do WC-a ode, što da vam velim. Onda jedu doručak u vrtiću. Pa užinu koja je obično neko voće. Pa ručak negdje oko podne. Pa užinu negdje između dva i tri.... Doma pojedu (obično) laganu večeru, neko voće, eventualno nešto slatko... 

Vikendom isto navale na klopu u prijepodnevnim satima. Tako da.. već nas vidim. Njih troje (njih dvije i muž) se goste, a ja pored njih ko statist. Postim. I molim boga da se brojka na vagi konačno počne smanjivati. Nemojte mi sad početi o tome da ovime potičem fetšejming ili da loše utječem na klinke jer skrećem pažnju na probleme fizičkog izgleda. Pa nije moja Prva ćorava. Sama mi je neki dan rekla 'mama, meni se čini da ti je trbuh opet malo narastao.' Dijete jednostavno VIDI ono što je očito. Nda... usput rečeno, ja bih radije da mi rastu cice i guzica ali sam valjda na toj nekoj lutriji tjelesne građe dobila najgoru opciju. Sve mi se slijeva u škembu. A ja ne želim da klinci za moju kćer govore: 'To je ona koja ima mamu s velikom škembom' Plitko? Možda. Znate kako kažu, 'moje tijelo moj izbor.' Ko što je izbor nekih ljudi da gledaju Ljubav je na selu ili slušaju Beyonce. Ne, NE MISLIM  da su Ljubav na selu i Beyonce ista kategorija... kvragu, ne mislim ni da su ista liga... samo sam spontano navela dvije stvari koje mogu nekome biti izbor. Okej? 

I svoje cure isto želim naučiti da same biraju što u životu žele, a što ne žele. 

Da ne gledaju Ljubav je na selu 'jer svi to gledaju' već samo zato što se njima to gleda  (mada se nadam, i to ne samo potajno, da im se to NEĆE gledati). 
Da ne slušaju Beyonce 'jer je drugi slušaju' već samo zato što se njima to sluša. 
Da ne jedu bijelo od pršuta ako to ne žele, bez obzira što 'to jede svatko tko zna što je pršut' (fuuuuuj). 
Da ne govore da im je Radiohead super bend, ako im nije jer je tamo netko odlučio da su oni super bend. 
Da ne kupuju SUV jednom kad budu imale svoje klince jer se 'očekuje' da obitelj s više djece ima SUV. 
Da u školi ne zapale cigaretu 'jer su sve frendice probale'. 
Da ne rade NIŠTA naprosto zato što su frendice probale. 
Da ne slijede nekoga samo zato što ga je oportuno slijediti. 
Da odaberu, ako treba, teži put ali da to bude onaj u koji vjeruju. 

I da sebe nikad ne dovedu u situaciju da moraju ići na glupi intermittent fasting
 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.