Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Seinfeld za siromašne

Obećaš si da nećeš piliti klince i soliti im pamet jer je tebi od toga bila muka kad si bila poput njih, a onda sebe uloviš kako im soliš pamet o tome da ne treba jesti previše slatkog, da treba dati rukicu mami kad se prelazi cesta, da na suncu treba nositi šeširić i da treba na vrijeme otići spavati. Još samo fali da ih upozoravaš na najkrvoločnijeg serijskog ubojicu na Balkanu – propuh.
Objava 26. lipnja 2020. 0 komentara 541 prikaza
pixabay.com
pixabay.com
Kad postaneš mama, planiraš ovakvu idilu cijelo vrijeme. Brzo shvatiš da život tako ne funkcionira.

Ostalo je još samo nekoliko sati do objave ovog bloga, a ja još uvijek nisam načisto o čemu bih Vam pisala. Štreber u meni – kojeg uporno pokušavam zatirati jer mi beskrajno ide na živce – me obično natjera da imam već gotov tekst puna tri dana prije objave, ‘za svaki slučaj’ ali ovaj put je čudan splet okolnosti poremetio moje planove. Bojim se da bi ovo mogao ispasti 'blog o ničemu'. Pisana verzija Seinfelda za siromašne. 

Peppa Pig ili Mickey Mouse? 
A što se našlo na putu mom pisanju?

Posao. Užasno puno posla. 
Zubobolja koja me dekoncentrira. 
Vječno gladna mačka koja se u posljednje vrijeme sve više želi igrati s nama. 
Druga i njeno opetovano premišljanje oko toga bi li gledala Peppu Pig ili Mickeya Mousea. I bi li jela puno ili jako puno. 
I, naravno, Prva… 

Kako ujutro uvijek teško ustaje, uzdala sam se u to da će tako biti i danas. I naivno pomislila da ću možda stići nešto napisati za blog dok ona još spava, prije odlaska na posao. 
Naravno, jutros se probudila ranije no ikada. I tako je moj plan o ranojutarnjem pisanju bloga pao u vodu. 
Pomislila sam da ću možda uspjeti u miru sjesti za računalo u večernjim satima, kad ona i sestra napokon utonu u san… 

Trebam li vam reći da Druga večeras nikako nije htjela zaspati? 

Američka pita
Da, tako vam je to s djecom. Što više planirate, to vam se život više smije u lice i remeti vaše planove. 

Isplaniram Prvoj napraviti američku pitu od bundeve koju obožava i taman kad kupim sve namirnice ona dobije proljev i ne smije ni primirisati slatko. 
Isplaniram poslije posla odvesti Drugu u kvartovski parkić da malo ispuca višak energije na toboganu i ljuljačkama ili jednostavno trčeći unaokolo, padne kiša koju nitko nije očekivao. 
Isplaniram ih odvesti na izlet izvan grada preko vikenda jer je vrijeme krasno ali plaća kasni, nema se love. 
Pa se planira sljedeći vikend kad love ima. E, ali na taj vikend kiša lijeva ko iz kabla… 

Mi obične mame obično smo prepune planova za svoju djecu tamo negdje od trenutka kad saznamo da se nalaze u nama. Planiramo kuda ćemo ih sve voditi, kako ćemo ih odgajati, što ćemo ih sve naučiti ali, ma koliko se pokušavale pridržavati tih ideja, ne ide uvijek. 

Ma što ‘uvijek’? Ne ide gotovo nikada. 

‘Jer ja tako kažem’ 
Obećaš sebi kako te dijete nikad neće iznervirati jer je to ‘tvoje zlato’ i onda se jednog dana uloviš kako na njega vičeš. Je, sam sebi si odvratan ali si ne možeš pomoći.

Obećaš si da ti neće biti bitno kad nešto ne želi jesti i kad mrlja po tanjuru s gađenjem promatrajući što je na njemu jer znaš kako je tebi ko djetetu išlo na jetra kad su te pokušavali uvjeriti da je neka splačina koju su ti servirali ‘jako fina i zdrava’. I naravno, dođe ti da si čupaš kosu kad tvoje dijete nešto ne želi jesti. 

Obećaš si da nećeš piliti klince i soliti im pamet jer je tebi od toga bila muka kad si bila poput njih, a onda sebe uloviš kako im soliš pamet o tome da ne treba jesti previše slatkog, da treba dati rukicu mami kad se prelazi cesta, da na suncu treba nositi šeširić i da treba na vrijeme otići spavati. Još samo fali da ih upozoravaš na najkrvoločnijeg serijskog ubojicu na Balkanu – propuh. 

Obećaš si da ćeš uvijek naći vremena poigrati se s njima, a onda te jednog dana duša boli kad shvatiš da jednostavno nemaš uvijek vremena, jer se te one obveze za koje si tako revno planirao da ćeš ih uskladiti s roditeljstvom jednostavno pregazile. I zato što moraš pisati blog. 

Obećaš si i da ćeš spavati kad one spavaju. Pa shvatiš da se kuća neće sama očistiti i, umjesto da spavaš, poliješ si lice vodom. 

Obećaš si da ti i muž nećete biti ko svi oni daveži koji stalno pričaju o dječjem dreku. Naravno, ne da pričate o njemu već vodite dubokoumne analitičke razgovore o boji, obliku i učestalosti. 

Obećaš si i da ih nikad nećeš fotkati za Faceook. Jer 'blablabla privatnost'. Jer ne želiš biti 'ko one naporne ženske' koje stalno pišu o svojoj djeci i stavljaju njihove fotke.A onda shvatiš da jednostavno MORAŠ pokazati kako je Prva na ovoj fotki cool, a Druga na onoj drugoj slatka. 

Obećaš si da im nikad objašnjenje za to što si im nešto odbila neće biti ‘jer ja tako kažem’. I onda kažeš baš to. Više puta. 

Sljedeći petak… 
Sada već imam dovoljno godina majčinskog iskustva da mogu reći da u roditeljstvu stvari jako, jako rijetko ispadnu baš onakve kakve smo očekivali. Ponekad ispadne bolje, ponekad ispadne lošije, ali uvijek je nekako drugačije. 
Neočekivano. 
I upravo u toj neočekivanosti leži čar roditeljstva. 
I zato moraš naučiti biti spontan. 
Prilagoditi se trenutnoj situaciji. 
Improvizirati. 
Izaći iz svoje uobičajene zone komfora. 
Riskirati. 
Usuditi se. 
I nikad ništa ne prihvatiti zdravo za gotovo. 

I, o  čemu da vam pišem? Još prije nekih desetak dana imala sam u glavi nekoliko tema koje sam poželjela istresti na tipkovnicu. Neke mi se više ne čine aktualnima, a neke mi jednostavno više nisu zvučale dovoljno dobro kad su se uobličile u tekstove. Možda neka od njih ugleda svjetlo dana jedan drugi petak, tamo negdje u budućnosti. 

Evo, za sljedeći petak planiram pisati o… 
Ma ne, bolje ne. Nema smisla planirati. 
Mama sam. 
Serenity now. 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.