Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Priče jedne obične mame

Strah od pada

S mlađom kćeri sam sudjelovala na sportskim igrama u vrtiću. Kako to obično s djecom zbiva, ispalo je neočekivano...
Objava 03. lipnja 2022. 0 komentara 277 prikaza
pexels.com
pexels.com
Kad trčiš možeš pasti - ali ako popustiš strahu, gubiš i šansu za pobjedom u utrci.

'Vi ćete doći u četvrtak u pola pet? – odgajateljica u vrtiću postavila mi je pitanje na način koji podrazumijeva da već znam o čemu se radi. 
-    Pola pet? – zbunjeno sam je gledala misleći kako se sigurno radi o roditeljskom sastanku. 

Mislila sam pogrešno. 

-    Sportske igre. Imamo sportske igre. Uz svako dijete jedan roditelj. Dolazite, je l'da? Da, naravno, dolazite – rekla je to brže no što je moj mozak to stigao procesuirati, a kamoli da sam ja uspjela klimnuti glavom – I svakako, pazite, svakako, i Druga i Vi morate imati bijele majice jer ste vi u bijelom timu. Oba-vez-no. 
-    Ovaj... 

Kako se meni u životu sve mora zakomplicirati, zakompliciralo mi se i tada. Zbog nedavnog lakiranja parketa i farbanja morala sam isprazniti gotovo cijeli stan, što u prijevodu znači da sam iz njega izbacila otprilike 90 posto naše odjeće koja je, iz razloga koji za ovu priču nisu bitni, završila na lokaciji oko 25 km udaljenoj od našeg stana. I tako smo mi privremeno ostali na samo 10 posto svoje odjeće, što bi čak bilo i dovoljno za neko privremeno razdoblje od tjedan, dva da se nije dogodilo sljedeće – crkla nam je veš mašina. 

'Ne, ne, ne mogu si dozvoliti da moje dijete bude jedini luzer u grupi čija mama nije mogla doći na sportske igre jer nema bijelu majicu', razmišljala sam. 

Spasila me je moja najbolja susjeda na svijetu i posudila mi je bijelu majicu. 
Drugoj sam odjenula posljednju takvu njene veličine koju sam našla u ormaru. Bijelu s ružičastim plamencem. Ni to nije prošlo jednostavno... 

-    Ali ja bih haaaaaljinuuuuuu. 
-    Haljina ti nije dobra za sport. Moraš imati majicu i tajice. 
-    Baš me briga. Neću sport. Hoću haljinu! 
-    Ali svi tvoji prijatelji će biti na sportu. 
-    Ne!!!
-    Da. Svi će biti osim tebe. Oni će pobijediti, ti nećeš. 

Tu je, mada i dalje teška srca, pristala na majicu i hlače. Ali – neće ona bijelo. 

-    Ja bi roza majicu na Minnie. 
-    Ali teta Nada je rekla da moraš imati bijelu. 
-    Ali ja voooooliiiiim Minnie! 
-    Znam. Ali ti si DIO TIMA. Tvoj tim će imati bijele majice i zato ti moraš imati bijelu majicu. 
-    Ne. 
-    I ja sam dio tvog tima. I JA ću imati bijelu majicu. I seka će te doći gledati. 

Na spominjanje seke je pristala. Za seku vrijedi i pogaziti principe svog stajlinga. Odgovorila mi je protupitanjem:
-    A ima li Prva bijelu majicu? 
-    Ima. 
-    Onda i ona može biti u timu! 
-    Ali, znaš, to je za vas u vrtiću i rodit... – skužila sam da će početi plakati – ma, da, da, može i ona biti u timu. 

Došao je četvrtak. S Prvom sam se našla ispred vrtića i zajedno smo otišle po Drugu kako bismo se spustile u veliko vrtićko dvorište gdje su trebale početi sportske igre za njenu vrtićku skupinu. 

Druga roni gorke suze. 
Usrana od straha. 
Ona neće na sportske igre. 
Neće i točka. 
Boji se. 

Prva i ja pokušavamo je utješiti. Pitamo čega se boji. 
-    Bojim se da ću pasti kad trčim. 

Vjerujte mi, ako postoji najgluplji među glupim argumentima, to je taj, barem kad ga čujete iz usta moje Druge. Ona je inače izuzetno spretno dijete koje nimalo ne zazire od fizičkih izazova. Da stvar bude bolja, ona svaki dan trči po tom dvorištu. Da, ponekad padne i da, ponekad plače. Ali to je ne sprječava da već koju minutu kasnije trči dalje. 

E, ali ovaj put neće. Ona bi doma. 

'Da se fakat pokupimo doma?', razmišljam u sebi. 'Kvragu, nije da mi se tu trči po žegi. A ona se boji. Ali... s druge strane... ako sutra dozna da su svi sudjelovali i da su pobijedili, bit će u bedu. I nije pedagoški odustati'. 
-    Vidjet ćeš, svidjet će ti se – rekla sam joj.
-    Ne. 

Naravno, svidjelo joj se. Osim što je imala kratkotrajni nalet plača kad nije smjela zadržati loptu koju je brzo trebalo prosljeđivati drugim igračima, uživala je na sportskim igrama. I da vam odmah kažem, bila je baš dobra. I brzo je trčala. I NIJE pala. Posebno je rasturila u jednoj igri u kojoj su djeca trebala voziti nekakve automobilčiće. Druga obožava sve te igračke s upravljačem i, ruku na srce, to joj dobro ide, pa je doma nekad znam zvati 'moj mali ženski Verstappen'. Da nju pitate, ona bi vozila i moj auto. To što ima samo tri i to što ne može dosegnuti pedale ne smeta. Ona bi vozila. Jer 'to izgleda lako'. Očito lakše od trčanja po vrtićkom dvorištu...

Dobila je medalju sa svojim imenom  i prezimenom. Kako ju je dobila prva (jer je bila prva na hrpi), Prva i ja prodale smo joj priču da je BAŠ ONA pobjednica i da je zato prva dobila medalju. Sad cvate i svima želi pokazati medalju. A na pitanje treba li se bojati da će pasti u vrtićkom dvorištu samo posprdno frke nosom i uz smijeh odgovara:
-    Pa naravno da ne. Glupo je toga se bojati. Toga se boje samo bebe. 

Djeca... što da velim. 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.