Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Kulturnjača

Dragi djede...

Znam da ti je moja mala na žutoj listi. Sigurna sam. Nemam tu što puno za reći, tako je kako je. Samo ću ti napomenuti da za to nisam kriva ja, mama. Kriv je on, tata. Ja sam bila dobra. Nego... zašto ja do dana današnjeg nisam dobila onu slikovnicu?
Objava 23. prosinca 2020. 1 komentara 234 prikaza
Foto: Paula Knapić
Foto: Paula Knapić
Dragi djede, pišem ti ovo čisto da znaš zašto ćeš imati želučanih tegoba nakon što pojedeš moje kolače koje ću ti navečer ostaviti ispod bora. Mislim da je sasvim ok da te na to upozorim.

Dragi djede Mraze! Koliko ti već nisam pisala? Ima već koje desetljeće, zar ne? Da, ostarili smo. I ti i ja. Puno se toga promijenilo. Kod mene, ne znam kako je kod tebe. I dalje uspijevaš u jednu noć svih obići? Svaka čast. Jesi li nabavio propusnicu? Vrlo je bitno da ju ove godine imaš. Ludo neko vrijeme došlo.

Sigurno se čudiš što si dobio moje pismo. I ja se čudim što ga pišem. Sjećam se da sam ti u zadnjem rekla da sam bila dobra i da bih htjela slikovnicu. To i dalje stoji. Samo malo proširujem sadržaj ovaj put. Pa krenimo redom.

Htjela bih koji sat dulje u danu. 24 sata su mi jednostavno premalo. Nisam zadovoljna. Znaš da sam oduvijek bila na ''vi'' s organizacijom vremena. Od kad sam postala mama, sve je postalo toliko teže. Da, ok. Uspijem ja sve stići. Nekako. Trčećim korakom, jasno. Ali ne mogu brate mili toliko trčati! Znaš da ne volim trčati. Malo sam umorna, nemam ni sekundu predaha. Počinjem se malo i gubiti. Mentalno, mislim. Pa evo, ako možeš nešto poduzeti u vezi te sekunde, bila bih ti jako zahvalna. Jako.

Želim mir. Ok, mir u svijetu. Jasno. I mir u kući. Dobro. Ali želim mir za sebe. Glava mi je puna svega. Puna brige, obveza i rasporeda. Puna vijesti koje želim i ne želim znati. Puna crnih rupa u koje sve češće ulazim zbog svega spomenutog. Puna nerviranja i sekiranja. Ponekada puna tuge i mračnih oblaka. Bez sunca. Puna, puna, puna... Želim praznu glavu. Kako bih ju uspjela sačuvati. Želim sunce. Želim mir. Možeš li mi to dati? Razmisli malo.

Nadalje, ne bih imala ništa protiv ni da malo vidiš s drugim ljudima kako im možeš pomoći. Jer su svi postali previše zabrinuti, utučeni, depresivni, usamljeni, ljuti, bezobrazni, bahati i prepametni. Ova poprilično teška 2020.-a nas je svih dotukla. Bacila na koljena i šamara nas. Udara nam na psihu i zdravlje. Gadno je. Vidi malo s bakom Mrazom ako bi nam svima poslala neke kolačiće s cimetom. Ne znam koliko će nam to pomoći, ali znaš...fini su ti kolačići, fini jebemu!

Kad smo već kod kolača, upravo ih radim. Prvi put. Sama. Situacija je prilično neizvjesna, ne znam što će od svega ovoga ispasti. Kuhinja mi izgleda kao da je bomba pala u nju, ja puna brašna i čokolade po trenerci. Kokosa ima po podu sasvim dovoljno da otvorim jednu malu tvornicu kokosa. Maloprije sam tek shvatila da ipak nisam naglo očoravila, nego mi je komadić maslaca bio zalijepljen za naočale. Puna dva sata. I baš sad malo gledam... Čini mi se da sam negdje nešto fulala jer mi tijesto ne izgleda kako mislim da bi ono trebalo izgledati. Za sada je očito da ću moći poslužiti samo onu prvu turu ''malo'' izgorenih kolača. Da, ne znam kako bi mi zapravo ti tu mogao pomoći. Pišem ti ovo samo da znaš zašto ćeš imati želučanih tegoba nakon što pojedeš moje kolače koje ću ti navečer ostaviti ispod bora. Mislim da je sasvim ok da te na to upozorim.

I za kraj, znam da ti je moja mala na žutoj listi. Sigurna sam. Nemam tu što puno za reći, tako je kako je. Samo ću ti napomenuti da za to nisam kriva ja, mama. Kriv je on, tata. Ja sam bila dobra. Nego... zašto ja do dana današnjeg nisam dobila onu slikovnicu?

Jasno, ako ti smatraš da postoji nešto što bi mi bilo potrebnije od ovoga što sam ti napisala – slobodno. Primam sve valute. Nije problem.

Toliko od mene.

Do sljedećeg Božića,
Ona Kojoj Nije Jasno Kako Se Spuštaš Niz Dimnjak