Naslovnica Mamadanasutra

Pomalo

Objava 03. ožujka 2017. 0 komentara 250 prikaza
Pomalo
Vicka Marić
Pomalo

 

Nadoć' će.

Tako se u najljepšem gradu na svijetu kaže da će nešto biti.

Da ne brineš previše, jer će se dogoditi.

Ionako pobjeđuje onaj kojem je manje stalo.

To nije iz tog grada; to je još jedan konfekcijski wannabe Coelho.

 

Sjetila sam se mantre neki dan kad sam pomislila da su blagajnice zadužene za moj red uvijek najsporije u galaksiji. Pankeri iza mene udarali su ritam bocama piva u košarama, premještajući se s noge na nogu, a penzioner ispred glasno je komentirao da je 'ovoj tata sigurno nosio učitelju pršut da je pusti da prođe matematiku'.

A ona je umorno zipala artikle, brišući nos s vremena na vrijeme.

Pa mi je bilo žao – i umorne blagajnice i nervoznog penzića kojeg su izdali kukovi i roditelja te šarene djece koja su već izgledala kao da su odustala.

I same sebe koja jesam. To popodne. Barem od autobusa na koji sam planirala ići. 

A onda je blagajnica rekla: 'Pomalo, moj gospodine. Samo pomalo. Sve dođe na red kad-tad. I vi ćete. A i ja ću, bogami. S pršutom ili bez njega.'

E pa blagajnica nas je sašila, deda.

. . .

Ako želite upoznati društvo, kročite u neku čekaonu.

Ako još niste i baš želite komad reality-ja, dođite u neko noćno dežurstvo.

A onda čekajte - ako budete dovoljno dobri i tihi, mogli biste doživjeti pravu katarzu.

Vuitton torbice ovdje se gužvaju uz najjeftinije trenirke, friške frizure uz ćelave orošene glave, skupe tenisice uz natikače za 'po doma'.

Na sajmu zdravlja dodatna oprema ne znači ništa.

Grebala sam se po obrazima rukavom kaputa, dok mi je muž, više reda-radi - kao narkomanu kojem nema pomoći - govorio da prestanem.

A na ležaju do nas bila je mlada žena. I kraj nje jedna starija.

Kad smo se već svi izskenirali, ekipa je, kao u skloništu, počela zbijati proste šale, a ja sam slušala ženu kraj tog ležaja u kutu. I, shvatila sam kasnije, mama je za ruku držala kći, nepokretnu potpuno.

I govorila je: 'Mila moja, sad ćemo. A onda idemo doma. Može mila? Ajde, nasmiješi mi se malo. Bit će, mila, polako.'

Malo čovjeku treba da ga se propisno posrami.

Posjedni ga kraj teške sudbine, stamene kao mramor, a s osmijehom anđela. Ako sram izostane, džabe su ti roditelji krečili.

Ali nadoć' će, ljudi smo.

. . .

Moji baka i djed imali su stari radio. Pa smo im za godišnjicu braka kupili novi.

Taj novi i danas je u tvorničkoj vrećici, u nekom od starih drvenih ormara, čiji miris je DNA moga djetinjstva.

Moj djed  pobožno bi slušao Pomorske večeri i ja bih se kraj njega sklupčala dok smo čekali da posada pozdravi svoje doma. Pa malo Meri Cetinić.

Pa onda opet mornare.

Pa Zoricu Kondžu.

A onda bi radio zašuštao i ja bih se rastužila, baka bi počela psovati da zašto je novi radio zapakiran, da ovaj stari više ništa ne valja, da se samo budale ovako muče kad slušaju muziku i sve ono što se već govori nekome tko ti je D.J. 50 godina.

A moj bi djed rekao: 'Bude. Ne more valje.'

Bit će, ne može odmah.

 

A tko sam onda ja da vjerujem da neće?

 

 

 

 

 

  

 

 

 

 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.

Message