Ulica udovica
Vlatka Maleš

Ulica udovica

Vlatka Maleš Više o blogeru
O blogeru

Vlatka Maleš

Sretni su oni koji maštu uspiju ograditi zidom od kakve nepropusne materije i tako prekinuti one impulse koji cirkuliraju na relaciji misaonog  i emotivnog dijela uma. Takvi sretnici vide stvari onakve kakve jesu. 

Moje “prokletstvo”  je što sam u naravi spužva puna receptora. Sve boje, mirisi, zvukovi, u kombinaciji s dugoročnim pamćenjem tjeraju me da neprekidno sanjam o nečemu što nikada nije bilo. “Ali zašto ne bi moglo biti?”- vječno me prati 

“Ulica udovica” je prvotno bila samo pojam.
Produkt humoristične komunikacije između mene i poznanika. U trenucima dokolice, na svoj specifičan način, secirali bi aktualne događaje iz svakodnevnice.

Taj pomalo morbidan “kod termin” koji je označavao početak još jedne diskusije, postao je  gladno čudovište koje je tražilo sve više hrane iz mašte. Za svoju nadogradnju, rast. Tu je došlo do postepenog razvoja kostura ove priče, uz vječno prisutnu pomoć prethodno spomenute “spužve pune receptora”. 

Tekst nastaje spontano, po potrebi. Ja sam smo podanik.
Kada ono moje gladno čudovište u mašti zavapi i treskom šape zatraži novu, kretivniju hranu, ja ju moram u trenutku stvoriti. 

Scenarij je poprilično morbidan, ali životan, arhaičan. 
Nema plastičnog estetiziranja, korigiranja ljudskih mana i devijacija. 
Zato  štivo i jest samo po sebi lagano, pitko, plitko, pomalo suhoparno, bez sugestija. Povremeno korištenje dalmatinskog dijalekta, pomaže kod prikazivanja izvornosti i specifičnosti ljudi toga kraja. Na čitatelju je da kroz svoju maštu provede sve informacije i osjeti ih i doživi na svoj način.
 
Ovo je vjerojatno jedan od blogova koji će odskakati po svojoj formi. Očekuju vas nastavci, a ne pojedinačna priča. Osobno ih doživljavam kao nastavke TV serije, u pisanoj formi. Poput prašnjavog scenarija koji je zapeo, ni kriv, ni dužan, u  mojoj mašti, a iznjedrio se u Večernjakovoj Blogosferi. 

Dobrodošli!

Blog postovi

Message