Blogosfera Šetam lava po svitu

Busom od Indije do Nepala: Kvrgavo, prašnjavo i smrdljivo - istinska patnja od 36 h

Nagnuti kanal bez pregradnih zidova poviše kojeg čučnete ako kakate ili stojite ako piškite. Svi zajedno natiskani jedan do drugog, bez ikakvih pregrada, zajedno čučimo i seremo. Odvratno! A svako malo naleti val vode koji ka navodno nosi ta govna i pišinu u vrt ispod. Odnese samo 20%. Užasan smrad... Njima to sve normalno, seren i ja. Primjetija san da niko ne briše ili pere šupak. Samo se dignu i odmarširaju! 
Objava 07. prosinca 2017. 0 komentara 1239 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Indija - Nepal

Hodam kroz slam u Delhiju. Širom otvorenih očiju, pazim u što gazim. Po blatnjavom podu se svašta može naći; govna svih veličina, svih oblika, svih tvrdoća ili mekoća, životinjska i ljudska, sva lipo izmišana. Ogromne hrpetine smeća zalipljene u tim govnima, invazija smeća koja se u valovima penje na okolne, nešto ka zidove.

Rojevi dosadnih muha i komaraca vas maltretiraju. Marama priko nosa neophodna zbog zadaha ovog trulog mista! Ljudi na koje nailazim više izgledaju kao izvanzemaljci nego ljudi. Kuga i kolera u ovom dilu svita jos postoje. Zgrozen tumaram gustim, lipljivim i zagušljivim smradom.

Na izlasku iz slama mi je normalni zagađeni zrak New Delhija bija ka slatki parfem sa vrata prekrasne žene.

Očistim nosnice, dođem sebi i nastavim koračat kroz roj auta, motora, rikši, bicikli i ostalih prometala. Miljuni ljudi mantaju oko mene, svak se nešto dere i urla. Svete krave i manje svete svinje kopaju po dominantnom smeću. po njima vise vrane i majmuni, svak se bori za komad hrane. Bilo šta da se stavi pod zub, kljun ili brk.

Ne razlikuju se ni ljudi ni životinje po tom pitanju.  Pomislija san:

- Dosta mi je ovog kaosa!

Pa mi je Nepal na pamet. Mozda je tamo manje šporko. Gledam letove do Katmandua cisto onako da vidim ima li smisla letit. NEMA. Odlučim se za bus. To siguro mora biti pustolovina! 

Prodavač karata, brkati sikh sa turbanom na glavi mi kaže da put traje 20 sati, da je autobus moderan i ugodan.

Kontam:

- Putova san i duže sa busom u neugodnim sidalima, ma mogu ja ovo! 

Kupim kartu i vratim se sutra ujutro na polazak. Vidin samo lokalce, miks Indijaca i Nepalaca kako čekaju bus. Niti jednog drugog stranca, pa čak ni onih sta žive jogu po ashranima. Zabavilo me gledat koliko ljudi čeka i koliko svak od njih ima bagaja. Neuredne velike vriće, kesurine, kovčezi, životinje...

Pomislija san:

- Mora doć nekoliko buseva i kamiona za sve ovo ugurat!

Kad se bus napokon pojavija nisan zna bili plaka ili se smija, ili jednostavno uteka glavom bez obzira! Doša je bus sa kojim bi put Split-Zagreb bija pokora, mučenje i uništavanje psihe i tila. Primaka san se vozaču i pogleda ga. Raskopčana flekana košulja iz koje su virile oštre crne dlake. Faca alkoholičara, ogromnih brkova i obrva, sa dlakama koje su mo ka koplja strsale iz nosnica i ušiju.

Pitan ga je li to bus koji ide u Nepal. Ništa mi nje odgovorija, samo se zaletija u glasnu grupu koji su već počeli ukrcaj svega onoga u bus i na bus.

Uša san u autobus i vidija da je veličina sidala taman da nasi četvrtasici utisno sidnu. Gledan broj na karti i trazin sidalo, naravno bilo je zadnje, u skucenom prostoru odma ispod ventilatora zakačenog na stropu. To je klima uređaj, uz ponistru (prozor) uz kojeg san, fala bogu, sidija i koji se, fala bogu, moga otvorit.

Ne mogu objasnit kako san se ja uspija ugurat u taj prostor i kako san uspija izdržat vožnju od 36 jebenih sati. Da 36, jer onih lažljivih 20 je bila samo varka!

Ukrcale su se sve face u bus, sa njima i stvari i poneka životinja. Na krovu busa je bila piramida kutija, vrica, kesa i ko zna čega još. Unutra, natiskani ka šibice u kutijici, krenili smo na put.

 

Do mene je sidila neka baba, Nepalka sa pasom ispod nogu. Pas ne da nije ima rasu, nego nije ima ni dlaku. Neka šugava spodoba koja me zainteresirano pogledavala. Ona budaletina od vozača nas je tumbala ko da smo vriće kumpira, a ne ljudi! Svaka rupa, a bilo ih je miljun, bolje rečeno miljardu. značilo je katapultiranje iz katrige (stolice) i udarac glavom koja je uskoro postala glavurda u ventilator poviše. Čak sam i glasno prosvjedova nekoliko puta i jeba mu mater brkatu! 

Naravno da nisam ništa prominija, osim šta san nasmija svoje naviknute suputnike.



Put kroz Indiju je bija kvrgav, prašnjav, smrdljiv i istinska patnja. Prvo stajanje je bilo tek predvečer. Izašli smo na blatnjavi parking isprid nekog indijskog ''Macole''. Nisan tija ništa jist jer ako me uvati sraćka mora bi izbacit guzicu kroz ponistru i u vožnji izbacit sadržaj criva. Mora san obavit veliku nuždu i potražija san WC.

Kad san ga naša bija san ponovo u šoku! 

Nagnuti kanal bez pregradnih zidova poviše kojeg čučnete ako kakate ili stojite ako piškite. Svi zajedno natiskani jedan do drugog, bez ikakvih pregrada, zajedno čučimo i seremo. Odvratno! A svako malo naleti val vode koji ka navodno nosi ta govna i pišinu u vrt ispod. Odnese samo 20%. Užasan smrad... Njima to sve normalno, seren i ja. Primjetija san da niko ne briše ili pere šupak. Samo se dignu i odmarširaju! 

O pranju ruku neću niti govorit! Nikad uvedeno u ovaj WC. Samo produže u restoran i nastave jesti. Srića moja šta san ima vlažne maramice sa sobom, al da mi je bilo sve to neugodno, je! Itekako! Srat uz dvadesetak ljudi i brisat se isprid istih je živi užas! 



Nastavili smo put po katastrofalnoj grbavoj cesti. Došli smo na granicu. Ljudi moji meteža; kaos, osinjak, ludilo... Ne zna se ko pije, ko plaća! Svi nešto urlaju na nekom žnj jeziku, vozač brko dođe do mene i uputi me u mjenjačnicu jer navodno se u Nepal ne može bez nepalskih novaca.

Uđen tamo, a ono osinjak ljudi minja pare. Jeba te pas i jarac pa ode se sve radi zajednički; jide, minja pare i sere - sve zajedno! 

Prominin pare, iskalkuliran nabrzinu i vidin da me smeće indijsko zajebalo za masu, vratin se i reklamiran, a ovaj mi mrtav ladan da ostatak love. Pokuša me zajebat - nije uspio pa ide ća, nastavit nekog drugog priveslat! Kroz zbe mu rečen da je smeće i oden ća!

Uz ostale gnjavaže pribacin se u Nepal. Tamo oden u neku bužu da mi udru vizu. Dok san čeka to i platija roj komaraca mi je iscuca krv. Fala bogu da je bilo van dengue sezone, a nisan ni malariju pokupija na svu sriću! 

Bus me čeka iako nisan bija siguran da oće, ukrca sam se i nastavija kroz Nepal. Odma se vidila razlika; bolja cesta, lipša priroda lipši zrak. Napokon zelenilo, rike i đungle. Nekako mi bilo lakše! Izbacija san glavu kroz ponistru i iako sjeban i zgrčen uživa u prizorima koji su se izmjenjivali isprid mojih očiju. Čak mi nije ni meket koze, koja se ukrcala sa nama u bus na granici smeta! Naša san to jako zanimljivo - koza u busu sa ljudima! Hahahahahah.

Opet smo stali, ali ovoga put u Nepalskog ''Macole'', i odlučija san jist, jer više od 24 sata samo pijen vodu. Uđen u kraljevstvo nečistoće, ali nije me obeshrabrilo. Poija san riže, nekog toča, kuvane ribe i povrća. Pjat (tanjur) i teća nisu vidile deterdženta nikad u životu. Nisan se zamara sa tim podatkom tada... 

Nakon obilatog obroka san tija ispraznit criva, da me ne ćapa u vožnji jerbo ima san jos masu sati prisidit u komforu ovoga antikviteta. Tražeci WC proša san kroz kuhinju, ajme bolje da nisan... Odma mi je postalo žal šta san ruča! Kužina je bila toliko šporka i smrdljiva da nisan moga ostat ravnodušan. Sve skoreno i slipljeno, muve, maštrapani (žohari), pantagane (štakori) partijaju.

Pod lipljiv i sklizak u isto vrime. Užas iz horor filma! Poplašin se kakav WC ću sad nac. Vidin ga, mala betonska kapunjera, toliko niskog krova da se moras sagnuti kad uđes. kad čučneš imaš svega desetak cm između glave i plafona. Crnih govnastih zidova sa rupom u sredini! Čučavac, normalno... Smrdi neizdrživo. Limena vrata koja se ne mogu zatvorit i svako malo van neko upadne! Neka špina (slavina) iz zida za oprat bulju, poslužila je. Obavija san sve to i nastavija put.

Slomljen nakon 36 sati nehumanih uvjeta doša san do glavnog grada Nepala. Prvo šta san vidija na njegovom ulasku je bila hrpetina smeća. Pomislija san:

- Prestaje li ova agonija ikako? 

Međutim, Nepal mi je jako draga zemlja i u njemu san zbilja uživa, ali to je već neka druga priča.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 18

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.