Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Šetam lava po svitu

Bio sam daleko od sistema koji nas čini robovima i koji nas iskrivljava!

U momentu kad san uša u njedro prašume svitla su se ugasila. Guste krošnje su zaklanjale nebo i ostavljale svitlost na svojim listovima. Niz strmu zemlju se voda slivala. Sve je bilo sklisko i mirisno.
Objava 14. ožujka 2018. 1 komentara 1037 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Ovo misto je bilo sveto!

Čokombil se lagano spušta makadamom između visokih stabala, čupavog raslinja i razbacanih rancheva koji su prkosili gravitaciji, onako nakošeni iznad litica. Lipota ovog kraja je oduzimala dah i vozeći čokomobil kroz njega nikako se nisan moga prestat divit i isčuđivat kako i di žive ovi judi. Prekrasne zelene planine koje su bile izrizane bistrim potocima. Vrhovi planina su se u oblacima skrivali. Gledajući u njih pomislite kako se tamo negdi gore bogovi igraju i partijaju.

Očito je bilo kako ovi posijedi mogu opstajat sami od svog rada jer neke civilizacije i nije bilo blizu. Ovi "campesinos" ljudi su imali svoju hranu i bili su potpuno neovisni od babilonije i sistema vanka njihova svita. Meso, voće i povrće, alkohol i ganja! Sve su sami sadili, uzgajali i radili.

Jedino šta im je realno pritilo je bila gerila. Paravojska koja se može pojavit u bilo kojem trenutku i jednostavno otet zemlju, kuću i blago. Događalo se često i može opet. Ljudi hodaju šporki (nečisti) od rada. Gumene čizme, zemljom šporkane gaće (hlače) i karirane košulje, tradicionalni šešir na glavi i naravno mačeta o pojasu.

Žene su izgledale manje više isto.
               
Uskoro smo došli do dila kojeg čokomobil nije moga svladat. Gadna kamenita uzbrdica tik uz zadnju kuću. Na trijemu te kuće je visila ogroma netom zaklana svinja. Sad mi je bilo jasno zašto san na putu prema zacrtanoj džungli viđa toliko "chulos", lešinara kako ih odi zovu. Gomila tih crnih gologlavih strvinara se karala (svađala) oko razbacane utrobe ove svinje. Izgleda da je koljač jednostavno ono šta mu ne triba iskrenija na ledinu. Glasni jedaći strvine su se skupili i uredno to počistili.

Bija san sritan jer san moga opalit dobre fotografije. Dok san lovija slike nevjerovatno su me podsjećali na naše političare. Uvik gladni, sa iskrivljenim crnim kljunovima rastezali govnasta criva. Gramzivi u namjeri da šta više govana progutaju i sa tim usranim ustima grakću što glasnije mogu. Lepetaju sa krilima, guraju se, trpaju i otimaju! Jednako gramzivo i nečasno ka naši podbuli, salasti prdljivi saborski zastupnici. Čak im je i obišena nagrišpana koža na vratu ista. Ostavija san političare na miru da se svađaju oko govana i krenija uzbrdo.

Isprid mene se nadvila ogromna zelena planinetina. Prekrasna i impozantna je skrivala ono po šta san doša. Pogleda san negritu i pita je: "Spremna?"
             
Naravno da je bila spremna! Uspon je bija naporan. Na vrhu brda san dobro pogleda okoliš. Više nije bilo rančeva, samo brda i šuma u podožju kolosa. Vidija san bilu crtu koja je razdvajala dvi polutke planine. Bila crta koja se gibala. To je ono po šta san doša. To je vodopad koji se 500 metara stropoštava sa planine.

Nakon savladavanja nekoliko brda san doša na vrata džungle. Uznojen i zadihan još uvik nisan moga čut žubor. Još uvik smo bili daleko. Negrita je nasmijana grintala (prigovarala).
           
U momentu kad san uša u njedro prašume svitla su se ugasila. Guste krošnje su zaklanjale nebo i ostavljale svitlost na svojim listovima. Niz strmu zemlju se voda slivala. Sve je bilo sklisko i mirisno. Pažljivim koracima smo nastavili dalje. Kanjon je bija spektakularan! Okomit sa obe strane i prekriven gustom vegetacijom. Prepun života i bistre pitke vode.


Blue morfo, vrsta velikog leptira je razbija zelenu dominaciju svojim.letom između listova i grana. Izgleda je nestvarno sa svojom plavo florescentnom bojom. Poneka žarko crvena orhideja bi mu pomogla u razbijanju 1000 nijansi zelene. Uskoro san se naša u rajskom vrtu. Sija san na mokru stinu i sluša pivanje vode. Harmonija četiri vodena zvuka su mi.milovali uši.


Sklopija san oči i mozgom guta kapanje vode sa visokih stina, žubor potoka koji se probija kroz oblutke, štropot malih vodopada koji su skakali sa litice te spuštanje kaskadnih kosih vodopadića u mirne smaragdne bazene.

Ovo misto je bilo sveto! Duboko u prašumi i skriveno od većine ljudi. Nisan se moga odlipit od njega tako lako. Teško je napustiti ZION.

           
Uskoro san se zavuka pod veliku žutkastu stinu sa koje se spušta drugi vodopad. Stvara je vodenu koltrinu (zavjesu) između mene i strme litice kanjona sa druge strane. Odavde san moga lipo vidit veliki vodopad koji me namamija u ovaj raj. Negrita colombiana nije mogla doć sebi. Skoro 37 gidina živi u Kolumbiji i nije vidila ovo misto. Zahvalno se nasmijala i sočno me poljubila.

         
Nakon nekog vrimena smo došli u podnožje kralja ovog krajobraza. Petsto metara kaskadnog vodopada! Biti u podnožju Njegovog visočanstva je velika privilegija. Napiti se iz njegivih srebrenih krila je iscjeliteljska energija. Te hladne kapi osjetit na uznojenom licu je blagoslov.

Gleda san ga i divija mu se. Poput bilog zmaja se nadvija nad mokre oblutke. Piva svoju vječnu pismu i igra se sa mahovinom prekrivenim stinama.
           
Daleko od sistema koji nas čini robovima, daleko od babilona koji nas iskrivljava, daleko od šuge i nepravde modernog svita... sidija san mokre guzice na skliskoj stini. Sluša pivanje Majke prirode držeći svoju negritu u zagrljaju. Zion je bija stvaran, zion koji je ipak jači od svega onog šta se vanka kuva.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 27