Blogosfera Šetam lava po svitu

Srednja Amerika: Duh

....nekada ne možemo biti sigurni, je li ono šta vidimo iz ove ili one dimenzije....
Objava 17. travnja 2019. 1 komentara 739 prikaza
Image by Donna H from Pixabay
Image by Donna H from Pixabay
Pa kako onda nisan vidija jahača, šta san vidija?

Hoda san uz brdo dok mi se magla lipila za golo lice i mokre brčiće. Danima ovako i pitan se di je kraj. Odavno san ostavija tropsku džunglu ispod sebe i uronija u oblake. Konja san ostavija na dilu za koji san mislija da je zadnje sigurno misto za njegova kopita. Ostavija san ga evo već drugi dan i nadan se da ga vuk, puma ili jaguar neće zaklat i pojist.

Danima san ga jaha do prije dva dana od kada se pentran po skliskin stinama. Planina diše ispod mene. Njena unutrašnjost podriguje ka da lava vari nešto. Vrh nije daleko ali debeli oblak ga skriva u svom trbuhu. Kiša ne pada ali gusta magla me moči. Noge su mi teške od umora. Guzica me boli od dugog jahanja. Zrak je mirisan i svjež. Naša san se na kozjoj stazi koja je vijugala iznad provalije. Pomislija san kako bi trenutak ne pažnje moga završiti ka dugačak let i smrskavanje od oštre stine u dnu. Puka bi ka dinja kad bi se udružili gravitacija i tvrdoća poda.

Obavijen maglom koja je bila gusta skoro ka puding sija san na rub provalije i meditira gledajući u ništa osim ništavila. Po ko zna koji put u životu san se osjetija ka sam samcat na svitu. Ni životinje, ni zviri, a ni čovika oko mene.

U trenutku apsolutnog mira začujem topot jednog konja. Mislija san da fantaziram jer po meni to nije bilo moguće ovako visoko. Napregnem pogled i ugledan jahača kako polako izranja iz magle. Crna silueta u kožnom mantilu sa kaubojskim šeširom. Opreznim hodom se kreta nizbrdo po uskoj stazi. Kada se približija pogleda me hladno i produžija bez riči. Gleda san za njim kako nestaje u magli ponovo. Kako isčezava i lik i zvuk tog zagonetnog jahača.

Nastavija san hodati uzbrdo sve do kratera. Oblaci su ostali ispod mene a ja san bija počašćen prekrasnim pogledom u utrobi vulkana Irazu. Danima san se spušta prema podnožju, pronaša san konja i vratija se u selo. Kada san susidima priča šta san vidija blizu vrha rekli su da je nemoguće da je jahač bija tako visoko. Reka san im da govorin istinu.

Oni meni: "Znamo."

"Pa kako onda nisan vidija jahača? Šta san vidija?"

"To je Bija duh."

Naježija san se i osta šutke.
 

Završetak čavrljanja

Unesite poruku...