Blogosfera Šetam lava po svitu

Ušao sam u Ekvador kao ilegalni Meksikanac u Ameriku!

Stojim isprid pedesetak naoružanih, stislo mi se govno. Gotov san ako krenu.
Objava 31. listopada 2019. 2 komentara 1449 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Nakon još nekoliko barikada i ure vrimena dolazimo u selo.

Nakon 25 h vožnje busom kroz Kolumbiju dokopa san se Ipialesa. Grada blizu granice sa Ecuadorom. Tamo onako umoran odma nabacin ruksak od 25kg na kosti i počnem tražiti prijevoz do granice. Prolazija san već prije ovu granicu tako da san zna štaa očekivati. Gužvetine i stotine i stotine očajnih venezuelanaca koji izmrcvareni, gladni i bolesni traže spas u Ekvadoru nakon neuspjelog pokušaja u Kolumbiji.

Uletin u neki mali autić sa dvi neke mrge, na zadnji sic. Kiša je lila ka iz kabla tako da san bija poprilično natopljen. Vožnja od nekih petnaestak minuti i eto me na granici. Odma mi je bilo nešto čudno, nigdi žive duše, nigdi nijedan Venezolano. Uđen na kolumbijsku migraciju, a službenik mi kaže da zar ne znam da su nemiri u sjevernoj provinciji Ekvadora. Mahnen rukon i kažen jebe mi se.

Na ekvatorskoj bandi (strani) mirakul (čudo). Sam samcat, svi šalteri moji. Uđen bez problema. Dobrodošli u Ekvador, nema van transporta dalje od ove točke. Zašto? Zato šta je na snazi EL PARO. Šta je El paro? Demonstracije indijanaca protiv vlade. Samo u ovoj provinciji ostatak države je u redu. Ceste su blokirane i jedini način kretanja je hodanje. Pas mater koja san ja pegula (baksuz). Uputija san se u Amazonu i sada bi triba hodat do nje. Nema šanse! 

Malo san se vrzma uokolo dok mi nije priša gospodin Mutni. Ponudi mi prijevoz ilegalnom rutom. Skriven u kamionu ka meksički ilegalni migrant na putu za Ameriku. Naš razgovor je prisluškivalo par ljudi sa strane koji su se našli u istom sranju ka i ja. 15 dolara po glavi do jedne točke di nas čeka drugo auto koje nas vozi do neokupirane zone. Čeka me 2 ure ludog makadama sa sumljivin ljudima.

Ostatak ekipe priupita mogu li i oni. Dvoje Francuza, Talijan, Ekvadorka, dvi Kolumbijke i par Venezuelanaca. Pogledan gospodina Mutnog u facu. Maleni basatni Indijanac okrugle glave orlovskog nosa, kosih očiju i produže crne kose svezane u konjski rep. Nekih četrdesetak godina star. Neman izbora i kažen idemo.

Ostatak ekipe ka razred poslušnih učenika za mnom. Ukrcamo se u pickup koji je ima natkriven koš zada. Više neki stari kamion nego pickup. Krene vožnja priko makadama kroz guste oblake prašine koju smo gutali uru vrimena. Prilazimo priko barikada. Stajemo i minjamo auto. Pickup bez cerade, a odi ladno za popizdit. Dršćemo i smijemo se veseli jer smo mislili da je to to, ali ne.

Nakon još nekoliko barikada i ure vrimena dolazimo u selo. U njemu nasrid ceste barikade sa bisnim Indijancima. Ne daju dalje. Šofer nas ostavi na nekom trgu i kaže da će se vratit po nas. Nikad ga više u životu nisan vidija. Smrznuti na trgu, ostavljeni i nasamareni,  nemamo pojma di šta i kako dalje.

Kažen, gospodo pratite me. Uskoro će kiša odi ne možemo ostat. Niko mi nije virova, ali već nakon nekoliko minuti kad smo se smistili ispod neke terace krene pljusak. Reka san da se spremimo prinoćiti na ulici, da se zbijemo i da se svak pokrije sa onim šta ima. Noć je bila jebeno ladna. Jebene Ande i visine.

Uskoro dođe lik na motoru i počne se zanimat za nas. Kaže da zna rutu sa kojom nas može odvest na sigurno, do busa koji će nas vozit do Lago Argo, gradić prema jugu. Tamo više nema nereda. 15 dolara po glavi opet. Pet njemu, deset vozaču busa. Stisnem mu podlakticu i šapnem, kompa može ali ako zajebeš viruj mi da ću te likvidirat. Ionako su neredi ko će znati. Lik mi se zakune da će održat obećano.

Utrpamo se mi u novi pickup i pomislin kako možda i nije dobra ideja. Nas desetak sa bagajima u nestabilnom košu. Ovaj vozi ka lud a kiša pada. Stane usrid sela i ukrca još deset Venezuelanaca. Kako smo svi stali ja još dan danas ne mogu virovat. Mater sa malim ditetom umotanin u deku se popne, stavin sebe u najneugodniji mogući položaj da njoj oslobodim mista da se spusti ispod mene i sidne na pod. Nadvija san se nad nju ka kobra poviše bude da ih zaštitin od kiše i mrzlog vitra.

Uru vrimena pogibeljne vožnje. Nekoliko puta smo zamalo svi završili pod put. Ovo mi je bila gotovo najopasnija vožnja u životu. Ugledamo svitla busa u daljini. Dobro je, čeka nas. Međutim nakon sljedeće okuke u mrklom mraku počnu iskakati bijesni Indijanci. Urlaju, krevelje se i mašu pajserima i mačetama. Koji kurac je ovo?

Šofer nagnazi da in pobigne a ja primjetin da se mahniti "Apači" smiju. Nije ovo gotovo. Trče za nama, a mi stajemo. Nekoliko zapaljenih automobilskih guma je nasrid puta a iza njih bager zatrpava put. Pogledan u bus sa druge strane barikade. Tristo metara od nas. Stali smo, pedesetak ludih Apača sa pajserima i mačetama nas je opkolilo. Bisni su, a vjerovatno i pijani.

Osvrćen se, tražin izlaz iz situacije. Ovi moji stranci polegli po podu prestravljeni od užasa. Nikad nisan vidija toliki strah u nečijim očima. Gledan šta uradit. Nekoliko Indijanaca se zatrči urlajući i pajserima probiju gume na autu. Stojim u masi polegnutih prestravljenih ljudi.

Bađune, moraš se klat za slobodu! Pomislim izvadit ninju i krenit prvi, ali ninja je na podu u ruksaku a na njemu nekoliko slojeva promrzlih i uplašenih. Morat ću goloruk. Pogledan u lice curice umotane u dekicu. Jadnica je plakala. To mi da ono pinkicu šta mi je tribalo.

Pogledan u glasnu rulju Apača i potražin najsitnijeg i najmršavijeg. Ugledan ga kako maše sa pajserom. Ovoga ću neutralizirat zgrabit pajser pa iden u bitku, ko koga. Iskočin iz koša na prašnjavi makadam, viknem strancima na engleskom da me indijanci ne skuže. Kad ja krenem u klanje vi bižite prema busu. Pomozite ovoj ženi i ditetu. Gledali su me razrapljenim očima ali virujen da me nisu skužili.

Stojim isprid pedesetak naoružanih, stislo mi se govno. Gotov san ako krenu. Međutim nisu kretali, samo su urlali. Pomislin kako nemaju ništa kontra nas, samo kontra vozila. Graknen ka manita vrana. Idemo, brzo, pokupite stvari. Pratite me. U koloni iza mene piče strpljivo.

Prođemo zapaljen gume pa nasip. Dokopamo se busa. Uđemo svi, obrišen znoj sa čela i nacerin se ka zvir sa svojim velikim očnjacima koji su bili spremni za ugrize i žvakanje ljudetine. Tako san se osjeća i nije za zamjeriti. Probudili su ono nešto ludo šta živi duboko u meni. Bus je krenija za Lago Argo. Nakon 8 sati vožnje došli smo.

Posli je bilo lako do sljedećih cirkusa ali to je već za drugu priču.

 


Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 5

  • miyamoto:

    Odrastao sam na strip avanturama Mister No-a,. Već neko vrijeme planiram krenuti u amazonsku prašumu, piperom(po mogućnosti starim pajperom koji se pali udarcem nogom u instrument tablu). Želim se boriti s indiosima i ispirati zlato u skrovitim rukavcima Amazone

  • miyamoto:

    Odlična priča i avantura. Svaka čast na hrabrosti. Mogli su vas skalpirati, ludi Apači.