Blogosfera Šetam lava po svitu

Izgubljeni grad, moš mislit

.....One ludosti šta možete gledat na televiziji, kada lik zapali vatru u vlažnoj prašumi bez ičega je bajka ravna Čarobnjaku iz Oza. Popeja san se na jedno visoko stablo....
Objava 04. srpnja 2018. 0 komentara 1410 prikaza
mexico
mexico

           Gledan kompas u ruci, nikad me nije izda, ali ova mapa u koju san gleda mi je bila nekako nedefinirana. Hm, ništa, kako mi je tako mi je. Spustim se na kolino na kozjoj stazi, skinem ruksak sa leđa i napravin ono šta svaki specijalac konstantno radi. Provjeri, prekontroliraj. Nož, mačeta, konopac, limena posuda, upaljač, kremen, hamock, malo vode, malo hrane, kompas, suva odjeća i to je manje više bilo to. Spakiran sve, osjeverin kartu, udren azimut liniju i odredin orijentire. Nije bilo lako jer je isprid mene bilo sve jednolično. Vertikalan zid zelenila, stabla, lijane, puzavci, ukratko prašuma. Bilo je rano jutro i kiša koja je noć prije natapala šuma sada je isparavala prema nebu stvarajući oblake. Klasika kad se radi o džungli. Ove lipe šumetine su jako slične po svim kontinentima, ali u isto vrime možete vidit bezbroj razlika. Meni najdraža je pisma, svaka prašuma piva svoju pismu, svoju himnu, svoj identitet. Naravno fauna koja je proizvodi je drugačija. Tako san u Gvatemali sluša urlikanje majmuna Urlikavaca, toliko su glasni da ih možete čuti i kilometrima udaljeni. Na svu sriču san bija odma ispod njihovog stabla. U Oceaniji san uživa u ružnom glasanju Rajskih ptica, ne znam koju bi rič odabra za to glasanje, ali bilo je svakako ugodnije od Severininih hitova. U Australiji san uživa u žabama i letipsima. U Africi rojevima sitnih ptica i krdima spretnih majmuna. U Aziji sinfonija raspivanih insekata i razigranih makakija. U Brazilskim džunglama neman pojma šta se sve glasalo, al je bilo prekrasno.

Ovo je bija vlažni dio Meksika, onaj zeleni prašumski, di su indijanska plemena imala prekrasne civilizacije dok nije doša glavni uništitelj svega. Gospoda, bijelac, crkva, kruna, Španjolac. Osobno ovaj dio prelipog Meksika mi je najdraži. Kiša, sunce, kiša, sunce, nekako mi bilo strahovito poznato.

Uputija san se i uskoro zaša u sjenu visokog drveća. Plan je bija doći do nekog skrivenog hrama, odnosno izgubljenog grada punog piramida. Lokalci su mi na staroj karti zagarantirali da se nalazi tamo di san krenija. Gazija san satima, prilazija, potoke rike i vodopade sve dok se na koncu nisan izmorija. Naravno da su me bubetine živog marendavale. Grata san se po vratu, rukama i guzici toliko da san umalo ogulija kožu sa sebe. Znoj je nagriza te ujede i pretvara ih u nešto neizdrživo. Hodanje kroz ovakvu džunglu je sve samo ne uživanje na klasični način. Možete me nazvat budalom, idiotom, redikulom, ali ja bez ovoga nisan ja. Jedva san naša suhu potpalu i još jedvije uspija upalit vatru iako san ima i fajricu ( upaljač ) i kremen. One ludosti šta možete gledat na televiziji, kada lik zapali vatru u vlažnoj prašumi bez ičega je bajka ravna Čarobnjaku iz Oza. Popeja san se na jedno visoko stablo, pronaša dvi dobro raspoređene grane, obisija hamock između njih i sa strane malo niže ispod nogu ostavija vatru da dimi i tinja. Od širokih listova platana san improvizira krov, u slučaju da bude kiše, a bit će je, neka san malo zaštićen. Noć je brzo stigla, 18h ka i uvik u tropima, dan toliko traje u struku planete. Žvaka san suvu hranu i konta kako san sutra jutrom na destinaciji. Nisan bija zabrinut iako mi klaustrofobično okruženje nije nikako pomagalo. Ka i puno puta prije jako san se pouzdava u svog prijatelja zvanog kompas. Nije prošlo puno kada san čuja prve sudare krupnih kapi i listova. Kiša, kišurina. Krov je toliko koliko drža, al svejedno san do jutra bija skroz mokar, moja vatra samo crni trag ugljena na širokoj grani.

Iako san uživa u pivanju pljuska, nekako me razveselilo jutro i prestanak kiše. Opet je bilo sve maglovito između gustog zelenila. Spakira san se, provjerija i prekontrolira, obuka nešto suvo i krenija prema svom cilju. Na putu tamo san naletija na zelenu lagunu i mali vodopad. Voda nevjerojatno topla i primamljiva. Naravno da san se okupa u Zionu. Stavija mobitel na stinu i sa odbrojavanjem udarija sliku za kolekciju mojih vodopada.

Osnažen i jako dobro raspoložen, prihvatin se mačetanja. Metar po metar san napredova po surovom terenu. Nailazija na zmije i paukove, ostavlja ih na miru. Znoija se krvarija i jebava svima sve po spisku grintav na momente. Pomišlja kako san lud šta se dovodin u ovakve ludosti. Naravno da su ti trenutci samo sekundice u satima gušta i sriče. Prolazeći kroz jedan plitki potok, između krošnji san vidija vrh jedne obrasle piramide. Napokon, promislija san. Tu san, doša san na cilj. Prašuma se sve više otvarala i uskoro san se naša na proplanku sa kojeg se moga vidit prekrasan izgubljeni grad. Izgledalo je ka nekakvo Majansko središte. Izgreban, umoran, izmučen, gladan, žedan i smežuran od vlage, san sija na travu i ponosan uživa u pogledu. Svugdi oko mene nepregledna prašumetina, kilometri zelenog mora stabala. Kako san samo uživa tih petnaestak minuta dok san mislija da san bija sam.

Gledan u jednu piramidu kad u njenom podnožju izviri obla glava crne kose i kosih očiju. Japanac. Pomislin : ''Koji kurac Japanac radi u srid prašume?'' Promatran ga ja i ne mogu se načudit koliko je čist i nije uopće odjeven za prašumu. U šlapama, kratim gačama ( hlačama ) i nekoj biloj majčici. Na glavi mu neki kapelin i oko vrata naravno fotoaparat. Podignem se na noge da ga upitan ima li slučajno nekakav teleport, kad pojavi se i Japanka. Hop, hop, hop, za pola minute na desetine Japanaca veselo se stiska ispod jedne od piramida. Tek sad mi ništa nije bilo jasno. Siđem se doli i svatim da je ovaj ''izgubljeni grad'' jako dobro održavan. Uredno pokošena travica, ogradice, natpisi na španjolskom i engleskom. Hmm, prošetam malo dalje i vidim ulaz u grad sa portirom na vratima. Prođem malo dalje i vidin parking sa nekoliko praznih turističkih buseva. Počnem se smijat ka lud.

Ja hodan kroz džunglu sa jedne strane ne znajući da sa druge strane uredno vodi cesta sve do istog tog Majanskog kompleksa. Svatin instant koliko san zapravo glup, sritan i blagoslovljen u isto vrime

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.