Blogosfera Šetam lava po svitu

Jedna gangsterska

....slika san se kraj grafita na kojem je bija lipo nacrtan Batman, nije mi bitna ta Američka kultura glupih filmova o super junacima, ali Batman je Ninja, a biti sa Ninjom u društvu i imat Ninju u ruci je lipo, osjećaš se ka da sa i sam Ninja.....
Objava 06. lipnja 2019. 0 komentara 622 prikaza
ninja u ruci ninje isprid grafita ninje
ninja u ruci ninje isprid grafita ninje
ninja u ruci ninje isprid grafita ninje ubojita kombinacija

Zazvonija mi je parlafon. ''Ko je?''

Stražar tvrdi da je došla neka cura i želi u moj stan. Naravno, to je cura koja mi mora urediti dredove. Pogledan kroz ponistru (prozor) i ugledan svitlu mulatkinju sa ogromnim turbanom na glavi. Uđe u stan i kaže kako moramo požurit. Izađe moja gospođa i pozdravi je. Dvi tamne žene u mom dnevnom boravku, ha ovo će bit zanimljivo! 

Sidnen i počnen patit. Sređivanje dredova boli više u rukama drugih nego u mog meštra Ivice koji mi ih održaje u Splitu. Nebo se smračilo, opet kiša. Bogota je luda ove godine. U pet san mora izaći iz kuće i vozit se prema jugu u sirotinjske kvartove. Tamo san triba snimat svoju treću rap stvar. Gangsta rap kontra vlade i sistema ka i u dvi pisme do sada. Je , mislin da san ritki putopisac koji po putu uspije snimat rap stvari, možda i jedini, ali boli me kurac za to jesan li jedini, prvi i takve stvari, hahahaha kad to pomislin nekako se nasmijen svom ludilu.

Uf, čupanje dredova me vrati u zbilju. Sitna mulatkinja nije nježnog dodira. Pametna cura koja kuži dosta stvari. Došlo je vrime za izaći iz kuće, ali dredovi nisu bili gotovi. Jbg ne smimo zakasnit u studio. Kiša serucka, a mrak pada. U autu na zadnjem sicu ja pognut, a ona mi dovršava dredove. Čokolatita vozi Čokomobil ka sumanuta kroz gužvu ovog velegrada.

Uh kako se mrzin vozit Bogotom. Previše auta za ovu infrastrukturu. ''Trankon'', kako oni zovu zastoje po cesti. Bar nešto korisno od tog sranja, mulata će me moć dovršit. Tako je i bilo. Platin je i iskrcamo kraj nekog sveučilišta.

Nastavili smo dalje. Sumrak, oho, pada noć, a moramo ulazit u komplicirane kvartove. Čokomobil jurne priko nadvožnjaka pa se spusti u jedan od teških kvartova. Čokolatita zabrinuto kaže: ''Uh loše san skrenila, zatvori ponistre (prozore)!''

Odma mi je bilo jasno zašto je prominila izraz lica. Zastali smo u gužvi, a zombiji su se počeli pojavljivat oko auta. Ovisnici o teškim drogama, beskućnici, banditi. Glavinjali su oko svih auta, gledali šta mogu napravit. Bilo ih je masu i pomislija san na 'nindžu'. Pas jarac nisan ga ponija. Osta mi je u kući, a sada bi mi jako dobro doša. Spasija bi mi glavu u slučaju napada isto ka šta je napravija u Amazoni. Šta je još važnije spasija bi glavu i Čokolatiti.

Pomislin da ništa, šta je tu je. Ako dođe do sranja, morat ću se tući. Samo da nemaju oružje... Baš kad san to pomislija, sa betonske ograde skoči lik sa kapuljačom na glavi i maskom priko lica. Iz dugih rukava prijeti sa nečim prema drugom autu. Pokuša je simulirat da ima pištolj, ali nije mu uspilo.

Auto se popelo na trotoar i odjurišalo naprid i prošlo kroz crveno. Lik se okrenija prema novoj žrtvi, ali sada se vidilo da u ruci pištolja nema. Skoči niz put i nestane između ruševnih kuća.

Ostalo ih je još mnoštvo oko auta. Zombiji, usukanih lica i u dronjcima. Vjerojatno nemaju love za vatreno oružje, ali nož ne košta puno. Prilaze nam i gledaju kroz šajbu. Čokolatita izvuče elektro šoker i doda mi ga. Pa imaš šoker, hahahaha šta ne govoriš. Sa ovin čudon ću nas obranit i od gore opasnosti.

Uzmen šoker i uključin ga. Stavin ga uz tilo i spreman gledan situaciju kakao će se odvit. Priđe prvi zombi sa palicon u ruci, pogleda nas kroz ponistru (prozor), nju pa mene. Ode ća, tako njih nekoliko. Nekako bi se pridomislili kad bi me pogledali u ninja oko. Pomislija san kako se isplati bit ružan u ovom svitu.

Napetost nije prolazila, jer ih je bilo masu. Zakon velikih brojeva je to, jedan će prije ili kasnije imat muda nešto napravit. Napokon zastoj popusti i mi krenemo dalje. Ulazimo u kvart di je studio. Stiskan ruku nekolicini repera i krećemo sa snimanjen.

Uf, to je bija gušt. U getu u Bogoti, stvaramo rap stvar. Ne može bit originalnije. Tema pisme je gerila i ričima se borimo kontra sistema. Beat razara, uživili smo se.

Kad smo snimili, sidamo u auto Čokolatita i ja. Tribamo sad izaći iz geta i doći do skroz sigurnih kvartova. Nedugo nakon kretanja meni se pripiša, ali ono kad ne možete trpit. Čokolatita negoduje šta stajemo, ali moran pustit pivcu krv pa makar pripucalo na mene i njega. 

Izađen kraj jednog malog parka i spustin se niz travu do palme. Doli nekoliko zombija leži na travi i gleda me u čudu. Šta ću, izvučen bjeloušku, dignen nogu ka napuljski mastif i popišan se po deblu palme. Gleda me ekipa i ne reagira, izgledali su jako nadrogirani. Dobacin in na sočnom Dalmatinskom:

''Sve u redu, nisan ovo označija ka svoj teritorij, samo san u prolazu.''

Opet nije bilo reakcije. Vratija san se u Čokomobil i ostatak puta je bija potpuno prosječan i o tome se nema šta pisat.

Mračan grad, slaba rasvjeta, di koji zombi i to je bilo to.

 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.