Blogosfera Šetam lava po svitu

Kako pobogu netko od dvadesetak godina može bit šaman?

Nalazija san se u nekom selu u Amazoni i nisan bija siguran jesan li u Kolumbiji ili Brazilu.
Objava 22. siječnja 2019. 0 komentara 1800 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Prašuma

Crvena pintura (boja) mu je skorena krasila kožu oko očiju. Kroz nos mu je prolazila tvrda slamka. Ima je podal pogled, nešto poput pripitog kameleona. Dan je bija vruć i važan, isto ka i jučer i ka šta će biti i sutra. Bez bave (vjetra) onako težak za disanje, težak za življenje.

Znoj mi se cidija nit vrilo tilo. Osjetija san slapove kako mi se kližu niz škinu (kralježnicu) pa mi nestaju između guzova. Ružan osjećaj!

Progovorija je nešto na francuskom. Nisan ga razumija, nastavija je hodat za mnom, pokuša je na engleskom, jako lošim doduše. Malčice iziritiran san ga pogleda. Maleni Indos, urban koliko to može biti i jako naporan, skoro ka i leteća gamad šta mi krv pije. Pitan ga: "Koji jezik govoriš dobro? Španjolski ili portugalski?"

Nalazija san se u nekom selu u Amazoni i nisan bija siguran jesan li u Kolumbiji ili Brazilu. Razvuka je usne u osmjeh. Crveni zubi su provirili između tamnih usana. Odahnija je kad je skužija da govorin španjolski. Pita me da bili proba hayauasku, da je on šaman. Izgleda mi je smišan, pomislija san samo nekulturno okrenut leđa i ostavit budalu na cesti, međutim pita san ga koliko ima godina, a on da ne zna. Meni je izgleda ka neko od dvadesetak.

Kako pobogu neko od dvadesetak godina može bit šaman? Na kraju san mu reka: "Sinko moj, ako si ti šaman ja san vanzemaljac." Namrgodija se i otiša tražiti novu žrtvu. Tužno je vidit koliko stranaca posjećuje ovakve gradiće i sela po Amazoni iz glupih razloga. Traže drogiranje nekim prirodnim drogama jer to nisu još probali. A biznis-šamani se nakotili ka ličinke. Kao i sve, čovik jednostavno izvitoperi stvari.

Haya je nešto sveto, bar bi tribalo bit. Vodilja u duhovni svit. Ne, danas je to sport za većinu onih koji dolaze na rub ove goleme šume.


         
Skita san se tu kratko, prikuplja informacije za odlazak u selbu. Naletija na svakakve likove. Sviđaju mi se ovdašnji Indosi. Lipi su, nemaju agresije i vole prirodu. Nekad upilaju mrvu al većina je super. Tako san sazna za jednog šamana koji živi duboko u šumi. Devet sati hoda od zadnje kolibe. Za razliku od ovih po ulici, ovaj nije ništa naplaćiva. Primi poklon i poštivanje, ali samo to.



Zaintrigira me i odem u šetnju od 9 sati. Put je bija fascinantan. Primarna prašuma ogromnih stabala. Njegovo selo, tipično indijansko. Nekoliko drvenih koliba sa slamnatim krovom i hamocima. Pri mom ulasku nekoliko pasa je zalajalo. Stanovnici sela su me pogledali i ignorirali.

Starac je izaša iz jedne kolibe, odma san zna da je to on. Pružija san mu slamnatu košaru sa ribom i voćem. Uvea me u kolibu i sili smo uz vatru. Dugo smo razgovarali, učili jedan od drugog. Na kraju zaspali svak u svom hamoku.



Ujutro pojeli ribu i nešto povrća. Smijali se. Dosta toga mi je reka, ali jedna stvar me jako začudila. Ovo su bile njegove riči: "Tebi dragi putniče ne triba vodilja prema starima, prema duhovima prirode. Oni ti šapuću na uho. To je blagoslov. Hvala ti šta si me posjetio i obogatio. Znao sam da će bili šaman kad tad doći u moj dom. Hodaj slobodan."

Prva misao mi je bila, uf koja čast. Srića i ponos. Međutim kasnije hodajući devet deset sati nazad počeja san razmišljat drugačije. Najvjerojatnije ovo kaže svakom ko dođe. Balansiranje između pozitive i negative me umorila više nego kisele noge. Nije bitno šta san ili nisan, bitno je da san ima super iskustvo sa mudrim čovjekom u šumskoj idili. To je ono šta me veselilo.

Šaman on ili ne, šaman ja ili ne, to uopće nije bitno. Bitna je energija koju san osjeća.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 20

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.