Blogosfera Šetam lava po svitu

Malezija - mokra i nemilosrdna

.....poskida pijavice, sanira žuljeve, odspava u špilji i naučija se da je bahatost loša....
Objava 08. listopada 2018. 0 komentara 541 prikaza
jug u aziji
jug u aziji
juzno od tajlanda

Nekako mi se činija plemenit, ali podosta zadrt. Malen, žilav, jako kosook i namrgođen. Pušija je španjulet (cigaru) za španjuleton. Gol do pasa, pivski trbuščić, kratke noge zamotane u tradicionalnu krpu lipog dezena. Sidili smo na njegovoj verandi (trijemu) i gledali kako noć obavija zeleni , prašumski zid ispred nas. Reka san mu kako bi sutra stvarno tija u džunglu, da san par dana već tu u selu i da san nestrpljiv vidit vodopad. Pogleda me začuđeno, ali namrštenih obrva. ''Poslušaj me, kiša pada danima i padat će još. Sezona je tek počela, mislim da još dugo nećemo moči u šumu. Ako ti je dosadilo odi sa nama, otiđi na plažu, tamo je možda bolje vrime.'' Pogleda san ga mrvu razočaran. Nisan tija prihvatit to kao istinu, tada san bija jako mlad, lud i nedokazan. Idealan profil za one koje džungla nepovratno proguta.

Nekakvom zelenom grančicom san očetka zube, izgrata (ostrugao) desni i povridija ih. Pljunija san sukrvicu pod noge i zamalo sa njom pogodija neku žabetinu u glavu. Zavuka san se pod mrižu protiv komaraca poslije nego san prikontrolira prostoriju. Naravno tražija san smrtonosne uljeze, često se događalo da su se zmije uvlačile u nastambe ovih seljaka. Tražile su pantangane (štakore) ali bi ljudi često bili usputna žrtva u tom lovu predatora i lovine.

Uvjerija san se da mi u prostoriji nema škorpiona, zmija i pauka. Podvuka se pod mrižu i puhnija u plamičak moje kandele (voštane svijeće). Noć je bila mirna, ali nisam dobro spava. Uvik kad lije tropska kiša ja ne želim spavat i propustit te mirise, i pivanje kapi koje udaraju u slamnati krov. Toplo preporučam svima da to iskuse barem jednom u životu. Pred jutro san zaspa koju uru i bilo mi je dovoljno da se rekuperan.

Diga san se lagan ka perce, poija nekoliko zdepastih banana, pripremija opremu i uputija se prema džungli kroz selo. Slobodne svinje su mi se sklanjale isprid nogu, a veseli starci me pozdravljali nasmijani crnim zubima. Namrgođeni je već dugo bija budan, čitav mokar je mačetom udara po mokrom deblu na podu. Pogleda me i upita: ''Di ideš?'' Nakon šta san mu odgovorija kako iden prema vodopadu, mahnija mi je rukom u stilu ajde budalo tvrdoglava, šta san nedvojbeno bija u tom dilu mog života. ''Zbogom, više te neću vidit. Neka te ALAH čuva.''

Bilo mi je čudno, kako je bija siguran da će me prašuma živog progutat i da se nikad više neću izvući iz nje. U to vrime nije bilo gps-a, mobitela i takvih pomagala. Samo kompas, intuicija i luda glava. Po njegovoj priči tribalo je hodat 8 sati do vodopada, slijedit rijeku do jedne okomite stine te zadnji sati kretati se prema sjeverozapadu do vodopada.

U to vrime nisan ni pomišlja na fotografiranje, mozak mi je bija fotoaparat. Sad mi je žaj (žao) šta neman fotografije iz tih pustolovina. Onog trenutka kada san uša u šumu triba san bit pametan pa se vratit nazad, skrušen i ponizan pitat seljake za oprost. Nigdi staze više nije bilo već nakon deset minuti hoda. Naša san se kod jednog velikog stabla, na malenoj čistini. Odabra san pravac koji je iša uz kremasto žutu riku (rijeku).

Čizme su mi bile dobre, ali već nakon pola sata blata osjetija san da su mi noge vlažne. Pomislija san kako je to sranje, jer me čekalo još jako puno do cilja. Nakon šest sati mačetanja, pokisnut, umoran i pothlađen san doša do sive stine obrasle u džunglu. Putem do nje san posumnja u sebe, mislija san da san nešto pogriješija. Izgrižen od svakojakih buba, te mokar do kože zbog pljuska koji me neumoljivo pratija, moral mi je bija na niskim granama.

Da bi se barem malo sklonija od pljuska, zavuka san se pod stinu u jednu malenu udubinu. Začudija san se kako je zapravo duboka bila. Par metara u dubinu i sigurno dva metra visoka. Pod je bija zemljan, ali suv (suh). Sija san na pod i skinija sve sa sebe. Iz ruksaka izvuka komad suvog šugomana (ručnika) i osušija se. Bacija ga na pod i vidija da je cili krvav. To me iznenadilo jer nisan vidija ozljede po sebi.

Sija san dlakavon guzicom na njega i onda ugleda svoje krvave potkoljenice. Nekoliko desetaka pijavica mi je sisalo krv od gležnja do kolina. Ala sranja. Izvuka san nož i sta ih skidat. Oni slabijeg želudca ovo sigurno ne bi mogli radit. Kad je odlipiš ona se nekako uvije, iz nje curi krv i imaš dojam da te živog žderala. Kad san ih sve poskida provjerija san kitu i jaja, jer mi palo na pamet da su se možda i tu zavukle. Smirilo me kad san vidija da ih više nema.

Napravija neki ležaj u ariji (zraku) i tija ubit oko. Zna san da više neman vrimena za doći do slapa prije mraka. Tropski kraj, mrak brzo pada.

Kiša je neumorno lila i bilo je predivno slušat je i gledat sa suhog mista. Zapravo san tek nekoliko godina posli osvijestija činjenicu o tome koliko san u biti sritan bija šta san naša ovu špiljicu. Pogleda san u stopala i skužija da san nabija nekoliko žuljeva. Opet nož, paranje kože i puštanje sukrvice da iskapa u prašinu. Ima san čiste zavoje i privija sam sebe. U sumrak se šuma probudila i počela pivat zajedno sa danonoćnom kišom.

Nisan tija spavat na podu, ovaj zaklon je bija dobar i drugim bićima isto ka i meni. Vatru na ovu vlagu nisan niti pokuša zapalit iako san ima fajricu (upaljač). To je značilo opasnost. Međutim zaspa san ka klada u svom hamocku koji san obisija između kamenih zidova. Nisan sa nikim dilija špilju tako da me jutro probudilo dobro odmornog. Popija san vodu, pažljivo se spakira.

Kiša je i dalje lila bez prestanka. Džungla je bila natopljena i zasićena vodon. Zna san da ću se morat odmaknuti od rike, a ona je bila super orjentir. Ne znam jesan li bija više lud , glup ili hrabar kad san odlućija nastavit put prema vodopadu. Konta san kako me čeka dva sata do njega, pa osan sati istim putem uz riku do sela.

Optimistično san gazija kroz prašumu, nije se nazira niti jedan puteljak ili bilo kakav utjecaj čovika. Žuljevi su me u mozgu bolili, koža na prstima ruke mi se smežurala od konstantne vlage. Znate ono kad ste puno u moru pa se prsti smežuraju? Gladan žedan i skoro luda san pogleda na sat. Pas jarac, hodan satima, sedan jebenih sati i ni traga o vodopada.

Zabrinija san se i potražija kompas. Nigdi ga nisan moga iskopat. Pomislija san: ''Uf, sad si u problemu Bađune! Nisi dugo gleda u kompas zbog svoje glupe samouvjerenosti. Sad , ko zna di si.''Razgovara san sam sa sobom, ljutit na svoju glupost. LIpota šume me toliko očarala da nisan gleda niti na sat ni kompas. Pomislija san kako ću se orjentirat priko kazaljki sata. ''Sranje, za to mi triba sunce, a ova kišurina ga je sklonila na najmanje dva miseca!''

Nije mi ništa preostalo nego nastavit hodat do sljedećeg skloništa. Hoda san i hoda, osjetia san kako se mrak spušta. Posta san skroz zabrinut. Sam usrid džungle, bez ikakvog zaklona od kiše, te bez ikakve šanse za zapalit vatru. Požurija san hodat prema ničemu, nekoliko puta se poskliznija i nezgodno pa na pod. Naguta se blata, izmrcvaren od kukaca i ogrebotina, te žuljeva na nogama. Bilo mi je jako teško u tim trenutcima, ali se nisan niti u jednom momentu prida.

Konta san kako ću prispavat sklupčan ispod kojeg stabla, pa ko ga jebe, valja me neće nešto pojist priko noći. Bija san spreman na sve. U sami sumrak, totalno u deliriju izbijen na jedno proširenje. Ugledan veliko stablo u sredini i pomislin kako je idealno misto za prinoćiti .

Tek nakon nekoliko minuta san skužija da je to ono isto stablo nedaleko od sela, ono isto misto di završava put. Uh koju san veličanstvenu sriću osjetija. Potrča san stazon prema selu i uskoro vidija raspuštene svinje i šugave pase ispred sebe. Nasmijan san baulja kroz selo i opet pozdravlja iste one crnozube starce. Kada san vidija kosookog mrguda kako mi se od srca nasmija zna san da san spašen.

Odma mi je zavrnija gače (hlače) do kolina i počeja opuškom skidat pijavice sa mojih potkoljenica. Reka mi je da se skinem gol i dobro prikontroliran iman li kojeg parazita u sebi. Nisan ima na svu sriću. Reka mi je: ''Drago mi je da te vidim, ponovo si rođen. Kako to da se nisi izgubija?'' Samo san se nasmija i reka mu: ''Izgubija san se, izgubija i to skroz. Izgleda da ALAH voli budale.''

jug u azijiFoto: jug u aziji 1 / 11

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.