Blogosfera Večernjeg lista
Blogosfera Šetam lava po svitu

Srce džungle: Hodao sam danima kroz neprohodnu prašumu!

Tu noć je kišilo jako. Krov nije propušta, al ja san svejedno bija mokar! Znoj se ne suši tako lako kad je oko vas sve mokro. Iako u vrućini, jutro san dočeka promrza! 
Objava 27. veljače 2018. 0 komentara 1762 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Srce džungle

Oh, da... Odlučija san se na ludu i nezaboravnu pustolovinu! Budući da je zadnja prošla glatko ohrabren san posega za dubljom prašumom.

Nisan se previše mislija. Karta na mokroj travi i kompas na njoj. Ucrta rutu i opalija azimut. Ko Nick Praskaton iskombinira koliko vrimena će mi tribat i oprezan se osvrnija oko sebe. Pogleda san u sivo nebo napuvanih mrkih oblaka. Pomislija san - bit će kiše!

Nije me obeshrabrilo to, dapače, na neki ludi Bađunski način me veselilo! Provjeri i prekontroliraj je pravilo koje naučiš među specijalcima. Uvik mi je do sada spašavalo glavu! Ništa ne radit na brzinu i prišu. Provjerija san sadržaj naprtnjače. Nož, fajrica (upaljač), limena posuda sa vodom, mačeta, planinarski štapovi, majca, hamock i to je bilo to.  Namjera je bila jest i pit ono šta mi priroda pokloni.


         
Zapuva je lagani vitrić i između guste vegetacije pronaša put do moje uznojene face. Ovo je godilo ka dodir zaljubljene žene! Svatija san to ka poziv majke prirode.

Hoda san satima nizbrdo kroz neprohodnu džunglu. Mačetom sam si radija stazu koja se deboto (skoro) odma' iza mene zatvarala. Jako se lako izgubit u ovakvom okruženju. Srića da san ima pouzdan kompas sa sobom. U dnu kanjona san se ponada da ću barem malo hodat po ravnom, al moja nada je kratko trajala ka i kad san se jednom ponada da rvacku neće vodit ni HDZ ni SDP! Instant razočaranje! 


Isprid mene je bila vertikalna obrasla planina. Za ne falit počela je i kiša! Ispreplea san par velikih listova i od njih napravija livak. Pustija nekoliko minuti da kiša spere listove i tek onda kraj livka usmjerija u svoja usta. Mmmm... kako je godila ova voda! Usporedija bi je sa nečim, al jednostavno usporedbe nema! Napunija san posudu za kasnije i nastavija uzbrdo.

Ispustija san dušu dok san se uspeja na vrh. Naša san dva razmaknuta stabla i obisija hamock. Ništa taj dan nisan naša za pojist, al me nije bilo ni briga. Toliko san bija umoran da nisan ćutija glad. Zapalija san vatru. Zaklonija san je zidovima od lisnatog šiblja koje san isplea u pola ure. Naravno da nisan tija otkrit svoj položaj.

Iako umoran nisan baš dobro spava jer mi oprez to nije dozvoljava. Jaguar mi se vrtija po glavi, a znam da su mi Indijanci rekli kako po vrhovima zna bit i vukova. Komaraca nije bilo, šta me činilo sritnim!

Sljedeći dan san pičija nizbrdo. Bilo je kud i kamo lakše. Vitla san mačetom i krčija si put. Padale su grane i lijane ka kurbine mudante (prostitutkine gaćice). Uskoro san doša do dva trula stabla naslonjena uz liticu. Prepreka koju san mora proć. Moja velika greška zna bit samopouzdanje. Siguran u svoju spretnost malko san požurija. Prikontrolira san sve moguće opcije i odlučija se za najbržu i najriskantiju.



Tribalo je doskočit na sredinu prvog debla i da njega skočit na golu sivu liticu koja je virila iz zelenog pokrivača. Uvjerija san se kako nema zmija i skočija. U trenutku kad san dodirnija sklizavo deblo skužija san da san u problemu. Otresa san kostima od deblo i propa prema deset metara vertikali ispod sebe. Nekako san livon rukom refleksno zgrabija tanku granu koja je stršala iz debla. U drugoj ruci mi je bila mačeta koju nikako nisan tija izgubit! 

Liva ruka mi je napravila neki ludi škerac tako da mi je palac neprirodno zapeja i učinija bolnu rotaciju. Mislija san kako san ga dizlicira i jedva izdrža bol. Udarala me u mozak. U šoku san ipak zadrža padajuće tilo na toj grani i toj ruci. Super je kako se možemo spasit u djeliću sekunde. Kako životinjski instinkt za preživljavanje proradi! 

Viseći na jednoj ruci, koja je bolila za popizdit, počeja san tražit uporište za noge. Naša san ga i polako se uzvera na sigurno. Provjerija san palac na ruci. Nije bija ni slomljen ni dezlociran, al je pomodrija i bolija je ka prvi seks časne sestre. Pribra san se, osvistija, doša u realnost. Reka sebi u bradu: "Budalašu, nisi na sunčanoj splitskoj rivi nego u mračnoj južnoameričkoj prašumi!"
           
Nastavija san put van rute koju mi je dava kompas jerbo san mora zaobić provaliju. Da san pa u nju sad nebi pisa ovaj blog! Vjerovatni bi se toliko polomija da se nebi nikako uspija izvuć. Možda bi urla za pomoć, al jedino bi me tamo mogla pronać kakva zvir ili gerila. Nijedno ni drugo nebi bilo dobro!

Uglavnom, spuštajući se taman kad je kiša ponovo počela, naletija san na ruzinavi krov usrid šume. Kleka san i osluškiva okoliš. Nije bili nikakvih zvukova osim tica i majmuna. Oprezno san se došulja do brvnare koja je bila na dva poda. Samo krov bez zidova i prizemlje sa katom.

U prizemlju je bija betonski bazen tipičan za natapanje koke. Sa gornjeg poda je bija drveni livak i neka stara zahrđala makinja. Isprid brvnare je bila mala čistina na koju je moglo doprit sunce. Normalno da je ljudskom rukom napravljena. Uvjeren san bija da se radilo o napuštenoj fabrici za proizvodnju kokaina. Na čistini su se sušili listovi, a bazen se koristija za daljni proces. Svugdi uokolo je rasla koka i odi vode nikad ne fali! 


Popeja san se na kat, stavija hamok, snimija vama video i kiša je počela lit onako poznato tropski. Tu večer su me komarci izmaltretirali. Nisan palija vatru iz opreza. Opet nisan ništa ija i opet nisan tvrdo spava!
         
Sljedećih tri dana san pičija uzbrdo i nizbrdo. Većim dilom kroz strmi skliski potok kojeg san pratija. Naporno i opasno je to bilo! Bar sam naša zelene banane i platano koje san navečer kuva i sa guštom ija misleći na ukus pohanog kaula u kući svoje matere.

Predzadnji dan san bija toliko iscrpljen da san na trenutak pomislija da me džungla neće pustit vanka. Ka tropski ljenivac, i to onaj troprsti koji je sporiji, jedan na sat san se vuka uzbrdo. Ruka i rame su me bolili od vitlanja mačetom, sad već danima. Palac na livoj ruci je ozdravija. Skoro ka nov! 

Sija san na mokri pod usrid ničega i odlučija tu prispavat iako je falilo još par sati do mraka. Nisan više moga ni metra. Izranjavan, izmučen i mokar do kostiju san stavija hamock između dva stabla banane. Velike listove platana san isprepleja i napravija zeleni krov iznad sebe.

Tu noć je kišilo jako. Krov nije propušta, al ja san svejedno bija mokar! Znoj se ne suši tako lako kad je oko vas sve mokro. Iako u vrućini, jutro san dočeka promrza! 


Doručkova san kuvani platano, snaga mi se povratila i uzvera san se do puta za kojeg san se nada da postoji. Tu san se na suncu i povjetarcu dobro odmorija. Napokon toplina sunca na mojoj koži i svježi zrak koji me sušija! Uh, kako je godilo...

Nastavak je bija lagan ako to usporedim sa proteklim danima. I dalje oprezan da ne naletin na gerilu naletija san na dva seljaka i njihov skromni dom. Osim njih dvojice ovih dana nisan vidija ništa osim raznih tica, kukaca, velikih pauka, par zmija i nekoliko sisavaca.

Zavaljen ispod toplog sunca škiljija san zadovoljan ka student nakon položenog ispita.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 16

 

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.