Blogosfera Šetam lava po svitu

Jedno oko na CC muhi, a drugo na bradavičastoj svinji

Plemenski ljudi su stvarno divni.
Objava 09. travnja 2018. 2 komentara 584 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Afričke avanture

Trnovite akacije su se nizale poviše naših glava ispod nebeske modrine. Prašnjavi utabani put smrvljene, crne, vulkanske zemlje je izgleda više ko dvi klonirane ogromne zmije koje gmižu kroz žutu travu nego kao makadam koji nas je pouzdano vodija kroz negostoljubivost ovoga kraja. Naš maslinasti terenac je diza oblak prašine iza sebe, dok smo se mi krevljili poput babuna kad se karaju oko hrane.



Vozač je razvalija sa nekom plemenskom glazbom koja je udarala iz radija, mi ostali smo pivali. Pardon, oni su pivali dok san ja pokušava. Naravno da su mi se rugali ka ludi! 

Krda gnuova su trčala uokolo, impale su u strahu poskakivale u zrak dok su nojevi svak ispod svog stabla u sjeni stražarili. Mama Afrika! Ovaj kontinent oduzima dah u svojoj jednostavnosti i surovosti.

U jednom trenutku potpunog opuštanja vozač je zakočija, terenac se ukopa u mistu. Pogledali smo ga i pitali:

- Ilikuwa nini? (Šta je bilo?)' 

Samo se nasmija i izaša iz auta, a onda podiga i pokaza veliku kornjaču koja je bila na srid makadama. Odložija je u isušenu travu i nastavija put. Prikinija je pismu i dobru zajebanciju, uozbiljili smo se i gledali u život koji nam je prolazija prid očima.

U jednom momentu san lud povika:

- Kuacha, Kuacha!!! Mamba, Mamba!!! (Stani, stani Mamba Mamba!!)

Nije usporija, zgrabija san fotoaparat i iskočija iz aut! Zamalo san se slomija ka lego kockica kad san dotaka pod. Nekako san se u stilu džudaša pritumba priko kostiju i dočeka na noge. Oni su se zaustavili nakon toga, a ja san pogledom tražija mambu koju san vidija iz auta. Ugleda san je i počeja trčati za njom.

Ova zmija je brza za popizdit, nisan je moga stići pa san se u trku pita ko odi ima noge, ja ili ona? Da se razumimo ja nisan spor čovik, reka bi čak da san sprinter, al ova zmija je sto posto imala ime EUSTAHIJE BRZIĆ. Popela se na jedan grm i zamotala oko grane, bila je to idealna prilika za dobru fotografiju crne mambe, jedne od najopasnijih zmija na planeti.

Smirija san dah ka snajperist prije povlačenja okidača i skužija da nikako nemogu pribacit fokus fotografije na zmiju. Mučija san se neko vrime izoštrit nju al nikako nisan uspjeva zbog trnovitih grana koje su bile isprid zmije. Možda san se i mrvu tresa od adrenalina koji mi je pičija tilon zbog ove krasotice.

Kad san budala posega rukom otklonit trnje, zmija se nagorušila i sklupčala za napad, otvorila je crna usta i zlokobno zasiktala. Pas jarac panike, sad san ja definitivno bija brži od nje! Vedran Bađun se pritvorija u mješanca Useina Bolta i Eustahije Brzića. Ma koja fotografija kompa, uletija san u terenca brzinom munje.

Samo san reka da me voze dalje od Đavla. HUYU NI SHETANI, NIPELEKEZE!!!! Nikako nisan moga izbacit tu sliku iz glave, sivo sklupčano tilo, tamne oči i crne otvorene žvale. Uh horora.



Rugali su mi se par sati posli. Pita san ih da šta mi se toliko smiju, da nisan ni njih vidija da su se približili zmiji. Oni su mi na to odgovorili u stilu:

-Simba Muzungu (kako su me tamo zvali), ne smijemo ti se šta si pobiga od zmije i mi bi tako bižali, to je pametan potez kod ljute crne mambe. Smijemo se kako si vika Mamba, Mamba, a mi se nalazimo u sred suhe savane di nema nigdi vode blizu.

Malo san bija zbunjen i pita: '

- I?

Onda mi je jdan od njih ponovo nasmijan reka:

- Na svahiliju MAMBA znači krokodil, a ne zmija!

Opet cerek i ludnica na moj račun, međutim smija san se i ja, ko ga jebe!
         
Malo san bija štufan (niske energije) zbog kukavičluka koji me obuzea na metar od mambe. Sidija san tih i gleda u žuta brda isprid sebe. Kompanjerosi su me pokušali animirat al bija san tih i zamišljen. U jednom momentu san opet sta vikat da stane. Ovoga puta je sta odma. Bilo je nevjerovatno koliko su ovi ljudi imali strpljenja za mene, jer oni su sve ove prizore koji su mene oduševljavali viđali svaki dan i naravno da zbog njih nebi stajali.

NGURUWE je bilo ime za bradavičastu svinju koja je bila super simpatična životinja. Objasnija san im kako mi je želja napravit dobru fotografiju te beštije. Odma su dvojica izašli samnom, naoružali se i rekli:

- Ajmo, ti se šuljaj, a mi ćemo te štitit da tebe nešto ne ulovi. Odi ima lavova!



Tako smo se nas trojica zaputili. Ja isturen a njih dvojica iza mene udaljeni i oprezni. Svinja je jako brza i oprezna životinja, kako i ne bi bila kad je najslađa hrana za lavove. Bija san niz vitar tako da me nije mogla nanjušit, a bija san i toliko spor da nije mogla ni pokret registrirat. obožavan radit ovakve stvari, prikradat se životinjama za opalit dobru fotografiju.

Pratija san jednu svinju koja me dovela do nekoliko njih u sjeni stabla. Primica san se metar po metar dok nisan doša jako blizu. Prase koje me strahovito podsjećalo na jednu profesoricu iz srednje škole me gledalo, al nije moglo skužit šta san ja. Vjerovatno nije nikad prije vidila ovakvog stvora. Naravno dok bi me gledalo ja san staja ko kip. Nepokretan ka Grgur Ninski! 



U jednom trenutku je CC muha sletila na moju ruku, svinja nije spuštala pogled i nisan moga potirat opasnu mušicu. Ala sranja, molija san boga da me ne ubode muha jer onda san popušija sto posto. Jedno oko na muhi, a drugo na svinji, vjerovatno san izgleda ka pijani kameleon. Počeja san puvat jako u muhu koja je na koncu odletila bez da me čoknila (ubola). Igra živaca je trajala nekoliko sati ispod nemilosrdnog sunca koje me peklo i frigalo (pirjalo) u istom trenutku.

Na kraju san uspija slikat nekoliko dobrih fotografija simpatične profesorice čije ime ne mogu reći! 



Vratija san se zadovoljan među svoja dva tjelohranitelja koji su zajedno imali sto kila i sto centimetara! Pokaza san in slije i onaj viši koji je ima komplicirano ime i ogromne rupe u ušima me potapša po leđima i reka:

- Osmjeh na tvom licu nam je bitan isto kao i kiša koja ove godine strašno kasni.



Pogleda san mu u krvave bjeloočnice i vidija iskrenost. Zagrlija san ga i zahvalija mu se.

Plemenski ljudi su stvarno divni.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 12