Blogosfera Šetam lava po svitu

Zahvali se Majci prirodi

Svi mi imamo dvi majke. Moje su Mirjana i naša zajednička Majka priroda. Obe moramo poštivat sa radošću, jer obe su nam život dale.
Objava 16. studenoga 2018. 0 komentara 893 prikaza
Vedran Bađun
Vedran Bađun
Majka Priroda

Pogleda san nebo. Tamno ka koža moje zaručnice. Vrhovi krošnja su se blago povijali ka da plešu sentiš na verandi luksuznog hotela uz živu glazbu tamnoputih kubanaca. Zeleni zid isprid mene, sočan poljubac crnih usana, crvenog jezika na rastanku. Vidimo se na ovoj točki, iza ovih brda za toliko dana. Mrvu je bila zabrinuta, al se trudila ne pokazat. Ona u chokomobil, a njen lav u prašumu. Po ko zna koji put.

Mačeta u šaci. Probijanje. Već nakon nekoliko kilometara san ćutija negostoljubivost okruženja. Normalno kad san doša na prvu ričicu osjetija san divotu. Energija vode je ka i energija žene. Mazna, ugodna, jaka. Sija san uz nju i pustija je da me vodi. Zna san, uzvidno neko vrime do druge rike i onda pratit novu družicu do nove ričurde.

Priša priko nekog "puta" do veće i divljije rike i spušta se uz nju. Desetak kilometara iza guzice, Al još nisan bija krepa. Isplati se trčanje u slobodno vrime. Rika me dovela do žute kraljice. Moćna vodurina se borila sa grubim stinama. Buka, urlikanje i pivanje zajedno. Snaga. Divljina. Sriča.

Ponovo san pogleda u nebo. Oh ne, nije bilo pametno napravit logor uz vodu. Padne li kiša, rika će narast u bujicu i isprati me kroz kanjon te ostavit ka blido truplo negdi na obali nizvodno. Ka i do sada, posluša san šesto čulo. Krepa san do vrha, Al san naša super misto za tabor.

Noć je bila mirna. Sljedeći dan teška kiša. Mokar do šupka san sporo napredova po blatnom prašumskom podu. Bube me požderale. Psiha je ono šta mora bit jako u džungli, jer tilo trpi sve. Kad je napokon prestala padat moja patnja se nastavila. Sada su isparavanje i teški zrak napadali nemilosrdno.

Sija san se pokenjat i skužija da gledan zmiji u oči. Mirno je otpuzala u vegetaciju. Lišćem obrisa guzu, ubacija sjemenku manga u kakicu i zatrpa sve zajedno. Bude li JAH tija eto novog stabla. Popeja brdo, spustija brdo pa tako nekoliko puta. Kiša sunce kiša.

Prate me krvožedni kukci. Jebu me u glavu. Tropska čegrtuša se makne sa rute. Poskliznem se, strumpetam nizbrdo i ugruvan dobro. Živ i ne polomjen nastavljam . Cilu noć je pljuštalo. Polumokar san probdija noć u šatoru koji je propušta kapi. Pas mater.

Nastavljan do rike. Hodan priko oblutaka, klizanje i gadan pad. Spička san se ka smotanko. Uf. Gadno, al opet bez težih ozljeda, hvala ti JAH. Pomislin: "Bađune, dvi zmije, par padova, izmjena vrimenskih nepogoda.... Vrime je da se zahvališ šumi. Zaboravija si to zbog gladi za novim."

Naravno da san osvjestija to. Izvadin sveto drvo iz ranca i fajricu (upaljač). Upalin ga i udahnem prekrasan miris palo santo drveta. Zahvalin se majci prirodi na svemu i nastavim dalje.

Sljedeći dani su prošli laganini. Naša san se sa svojom negrom i vratija u civilizaciju da mogu ovo napisat.

Svi mi imamo dvi majke. Moje su Mirjana i naša zajednička Majka priroda. Obe moramo poštivat sa radošću, jer obe su nam život dale.

Vedran BađunFoto: Vedran Bađun 1 / 16

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.