Blogosfera Zmajka

Life coaching po babi Mari

Je li nam se svima sito toliko prorijedilo da u život puštamo sve i svašta, pa i svakog, pa nam od tog ''fejkanog'' ne ostaje vremena za pravi život?
Objava 21. veljače 2018. 0 komentara 1734 prikaza
Foto: unsplash.com
Foto: unsplash.com
Pijesak.

Čini mi se da nam je mnogima glava uključena u istu utičnicu zadnjih dana, pa evo mog osvrta na temu nemanja vremena.

U zadnje vrijeme čujem od dosta ljudi kako govore da su usporili. Da im je dosta igranja lovice s vremenom, da jednostavno osjećaju otpor prema nametnutom tempu koji više ne mogu održavati, a da se pritom ne priklone nekom medikamentoznom rješenju. Kažu dosta im je i ponovo samo žele mir. Čujem od mnogih i da im jako dobro uspijeva. Pa koliko nam je ta igra lovice nametnuta, a koliko mi zapravo pristajemo na nju?

Je li nam se svima sito toliko prorijedilo da u život puštamo sve i svašta, pa i svakog, pa nam od tog fejkanog ne ostaje vremena za pravi život? Možda.


Foto: unsplash.com


Ja sam odabrala mir. Umjesto gužve, strke, jurnjave i ne stizanja. Pustih jako bitnih sastanaka, važnih seminara, raznoraznih neodgodivih večera sve pod krinkom napretka i boljitka… da me na brzinu ne shvatite krivo, obrazujmo se, napredujmo u svakom smislu svaki dan kad god i gdje god možemo, ali želim vam reći da je ono bitno znanje već u nama. Pitanje je jesmo li ga usput zaboravili?

Zaboravili na bitno od nebitnog.

Baba Mara, najdraža na svijetu, svakog je dana nakon ručka sjela popiti kavu. Makar na pola sata. Uvijek bi rekla da ništa neće propasti za pola sata, a ako i propadne – neka, tada je ionako tako trebalo biti. Uz sav posao i borbu za preživljavanje, našla je u danu tih pola sata da si čestita na odrađenom jutru i da si snage za još jedno popodne. Pa kako mi to ne možemo?

Ponovo zgusnuti sito i napraviti novi raspored. Zvuči teško danas, ali zapravo kad jednom krenete razabirati bitno od nebitnog, stvari se i same vrlo brzo kristaliziraju. Kad skupiš rasute komadiće vremena svakog dana i spojiš ih. Za sebe. Za polako. Za mir. I ne, nije to stvar samo dobre organizacije koliko same odluke da to napraviš. I znaš što, dobro je i funkcionira.

Nisam ni ja mislila da može, jednostavno se u žrvnju života činilo da ako stanem, da će sve moje stati. Da ništa neću stići. Da će super uhodani protokoli svakodnevice i sve provjerene sheme organizacije pasti u vodu, ako stanem. Stanem popiti vode. Popiti kavu. Ne daj Bože, poslušati do kraja pjesmu na radiju na izlasku iz auta. Ako stanem i udahnem i ostavim mail, poziv, nabavku, suđe ili sastanak za kasnije. Ako samo stanem i na tren budem u SADA. Dišem i pišem i plešem u sada... A ništa neće stati.


Foto: unsplash.com


Često nas gluposti odvajaju od sadašnjeg trenutka, a teške životne situacije vraćaju u stvarnost, u bitno, u sada. A u sada se događaju tako divne stvari... Kava zamiriši. Sada, za deset minuta više i ne. Ptica na prozoru te zovne da vidiš izlazak sunca. Sada, za koju minutu više ne. Dijete ti se osmjehuje sada. Za koji tren više nije dijete.

U sada se događa čarolija. U sada sve postoji. Za par minuta... tko zna.

Igra lovice s vremenom nezgodna je stvar. Jer, ta je mustra uvijek nekako brža. Ali onda zaigraš skrivača. I tada se uloge mijenjaju. Sada mustra traži tebe. Sakrij se na tren. Od svega. I za početak samo udahni. Stići ćeš sve. I više nego prije.

Ukradi trenutak svjesnosti. Vrijeme ili koristiš ili ono iskoristi tebe. Neka mustra malo traži.

A ti potraži svoje sada. Jer za par minuta.... tko zna.

Napišite prvi komentar!

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.